Аласи су се, због мраза и леда, повукли са река, али тешко да су икада зими били овако запослени. После протеста на Тргу Републике, у петак, не престају да зову надлежне за њих и позивају их на састанке. За сада нема назнака да ће помоћ стићи и да ће им бити олакшане високе дажбине које морају да плаћају иако им посао већ извесно време пропада. Њихов број се у последњих неколико година четвороструко смањио, са 2 000 на мање од 500 људи. Ако се овако настави, плаше се они, неминовно је да овај стари занат изумре.

Крајем прошле године прописано је да ће аласи одсад морати да се региструју као привредни субјекти и плаћају месечни порез, чији износ варира од општине до општине, али отприлике је 10.000 динара. То не делује као страшна сума, али аласи раде само пет месеци годишње, и то за ситне паре, тако да је тај намет последње на шта би могли само да слегну раменима. Нарочито будући да их годишње дозволе за риболов, које купују од корисника подручја, већ „убијају”. Оне нису много поскупеле за ову годину, али аласима никако да Министарство животне средине одговори како је њихова цена уопште одређена. Још мање се ико потрудио да им оправда због чега за лов око Голупца плаћају око 70.000 динара, док за хватање рибе на Тиси дају 200.000.

Одговор нису ни могли да добију од министарства јер, како признаје Горан Ђурђевић, директор „Ривер гарда”, предузећа које управља подручјем око Смедерева, заједнички критеријуми за висину годишњих дозвола не постоје. Сваком кориснику подручја је потпуно остављено на вољу колику своту ће тражити за коришћење заједничког добра. Што има мање пријављених пецароша – више ће плаћати.

– Министарство нам не издаје никаква упутства о распону у којем смемо да наплаћујемо дозволе. Корисници, попут нас или „Србијашума”, одређују их на основу тога колико риболоваца имају у свом подручју и колико новца им треба за испуњење финансијског плана за наредну годину. Ако хоћете више да урадите, више ће и аласи и рекреативни пецароши плаћати, нарочито ако нису бројни. Држава је погрешила што није унапред водила рачуна да подручја која додељује на старање буду економски исплатива. Предузеће их узме и онда открије да не може да сакупи довољно пара да покрије трошкове и учини нешто корисно за реку – објашњава Ђурђевић.

Директор „Ривер гарда” каже да је саветовао аласе са свог подручја да угасе фирму у месецима када не раде и да је опет отворе кад дође сезона. Али, онда им не тече стаж, нити им се уплаћују доприноси.

– Грешка је што аласима није дат статус старих заната. Они би морали плаћати мање од осталих привредних делатности. Месечни порези су различити од општине до општине у зависности од тога колико је крај развијен, али ни то није довољан попуст, њима би требало дозволити да плаћају мање и од општинског просека – оцењује Ђурђевић.

Аласи су тражили да им барем буде одобрено плаћање дажбина на неколико рата, каже Драгољуб Ристић, председник Удружења аласа Србије, али још нису добили одговор.

– Људи су тек отворили фирме, како им закон сад налаже, и већ су у минусу. Не можемо да издржимо оволике трошкове када нас газе црно тржиште и увозници. Слатководна риба може се слободно увозити, тако да нама, са 150 радних дана годишње, остаје само делић тржишта – жали се Ристић.

И Ђурђевић сматра да увоз није добро регулисан.

– Допуштен је увоз млађи шарана од 2,5 килограма, мада је млађ много лакша. Захваљујући томе рибњаци су увозили рибу из Бугарске уместо да је купују овде – каже Ђурђевић.

Он верује да би се аласи ипак извукли из тешкоћа само да им црно тржиште није отело муштерије, за шта су, не заборавља Ђурђевић, и сами криви јер су му се придружили.

– Највише кривице је ипак на инспекторима. Они не гоне продавце на црном тржишту. Кад би инспектори обавили свој посао, аласима не би било толико лоше – рекао је Ђурђевић.

В. Вукасовић