Ни десет година после НАТО бомбардовања нема одговора на питање шта ће бити са оштећеним здањима Генералштаба и Министарства одбране у Улици кнеза Милоша. Држава као господар комплекса од 50.000 квадрата у претходној деценији није успела да прорачуна колико би коштала обнова, нити да обезбеди средства за реконструкцију. Министарство одбране као корисник простора због недостатка новца, како тврде, не размишља о обнови. Обе стране расположене су да се једино архитектонско остварење Николе Добровића у Србији прода.

„Најлогичније решење проблема је продаја у виђеном стању, тако да приходована средства буду уложена у изградњу нове зграде Министарства одбране и Генералштаба на некој другој локацији”, пише у саопштењу Министарства одбране.

Идеја да ово здање у центру града нађе новог власника није од јуче. Она је и пре 2005. године, када је заштићено као споменик културе – што је обавезало садашње али и будуће газде да комплексу врате првобитни изглед – јавност поделила у два табора. Једни су тврдили да плац треба продати и будућем власнику дозволити да објекте сруши. А други, махом архитекте, нису марили да ли ће зграде бити продате али су инсистирали да власник, свеједно да ли ће то остати држава или страни инвеститор, прихвати обавезу да поврати првобитни изглед здања. Бојан Ковачевић, аутор монографије „Архитектура зграде Генералштаба”, каже да се архитекте ни сада не противе продаји и промени намене комплекса под условом да задржи изворни облик.

– Све супротно од тога био би културни злочин и криминал. То је највеће дело модерне архитектуре у Србији. Оно није порушено него је оштећено и може се обновити. На згради Б од 36.581 квадрата страдало је пет процената – коментар је Ковачевића који је са Друштвом архитеката Београда био покретач да здање добије статус културног добра.

Премда се чинило да ће проглашавањем Добровићевог дела за споменик културе ставити тачка на полемику да ли зградама повратити аутентичну спољашњост, то се није десило. На захтев Републичке дирекције за имовину, Министарство културе пре две године обратило се републичком и градском Заводу за заштиту споменика културе да поново преиспитају статус заштићених објеката. Ову иницијативу, према речима Србољуба Панића, заменика директора Републичке дирекције за имовину, подржало је и Министарство одбране, али повратне информације није било.

– Тада, као и сада, сматрамо да Генералштаб треба продати. Одлуку о томе доноси влада, предлагач је формално Дирекција за имовину, али иницијативу дају корисници здања. Министарство одбране формално још није упутило такав захтев. Продаја ће бити отежана ако инвеститора принудимо да очува исти изглед као пре бомбардовања. Условљавање би цену смањило најмање 30 одсто, од 100 милиона евра колико процењујемо да за комплекс можемо да добијемо – објашњава Панић.

Такву процену вредности Добровићевог здања Панић аргументује податком да је садашњи власник зграде Савезног МУП-а у истој улици за урушену зграду „кеширао” око 30 милиона евра, док је Генералштаб, због величине плаца и потенцијалне квадратуре, троструко вреднији од грађевине у комшилуку.

И док држава жели да заради што више од продаје Добровићевих кућа, републички и градски заводи за заштиту споменика културе придржавају се става да оне треба да остану споменик културе и да „од 2005. године до данас није дошло ни до каквих промена које би сходно Закону о културним добрима биле оправдани разлози за скидање заштите”.

Немар државе према овом ремек-делу је очигледан, не само због десет година оклевања да ли да се објекти обнове или као рушевине продају, него и зато што се допустило да прође 40 година да би тек онда зграде Генералштаба и Министарства одбране биле заштићене. Као објашњење, Ковачевић наводи чињеницу да је војска некада била држава у држави и да није дозвољавала „мешање” у статус добара.

– Зграде су пре свега биле мажене и пажене као и други вредни објекти у војном фонду непокретности. Није реч о томе да је неко другоме нешто бранио. Здање је увршћено у националну културну баштину и више није важно када. Закон о културним добрима предвиђа да онај ко крши одредбе које штите споменике културе може бити кажњен и затвором – изричит је Ковачевић.

Поједине архитекте не крију да је заштита била сламка спаса пред претњом да би неки инвеститор, не марећи за вредност кућа, могао да их сравни са земљом.

-----------------------------------------------------------

Око 50.000 квадрата у центру

Зграде Генералштаба грађене су од 1956. до 1965. године. Зграда А има 12.654 квадара, а зграда Б 36.581 квадратни метар. НАТО је у два наврата гађао здање (у ноћи 29. на 30. април,и у ноћи 7. на 8. мај 1999. године).

Архитекта Никола Добровић је за ово остварење добио Октобарску награду града. Осим изражених каскадних форми, грађевина је препознатљива по фасади од робусног камена мркоцрвене боје из околине Косјерића на који су налегле беле углађене мермерне плоче са острва Брача.

-----------------------------------------------------------

Шта учинити

Бранислав Митровић, архитекта и члан САНУ:

Као споменик културе, објекат се мора штитити у свом изворном облику. У свету таква здања често бивају измењена и превреднована. Реконструкција захтева тесну везу са Заводом за заштиту споменика културе. Према новој „инвеститорској архитектури” врло сам резервисан. Али ако се то ради као ауторски коректан и заштитарски уместан поступак онда су могуће разне варијације.

Михајло Митровић, архитекта и председник Академије архитектуре Србије:

Измислили су да се „Ушће” не може обновити, да је безвредно, купили га за ништавне паре и направили посао деценије, проширивши тајкунско царство. Исти проверени нововарварски систем спроводи се на Генералштабу. Очевидно је угрожен дух и понос Београђана, а процес обезвређивања ремек-дела српске архитектуре дуго траје.

Ђорђе Бобић, бивши градски архитекта:

Спољашњи изглед Добровићевих кућа треба задржати. Веома је важно да се у урбаној матрици очува та форма јер је препознатљив знак Београда. У њиховој унутрашњости нека будући инвеститор прави шта жели. Без обзира на евентуалне финансијске губитке које би држава претрпела да одлучи да обнови здање, она то мора да поднесе јер се културна баштина не може мерити само новцем. Озбиљна држава културно благо не продаје на пијаци.