Шпанска мушица

„Фррр-њаоо-о-о-о!” Од краја јануара ока нисам склопио. „Ми-јаууууу!” Вртим се у кревету као на роштиљу. „Мммм-и-јаооооо!” Бесомучно урликање под прозором достигло је врхунац. Очито, ни ноћас нема спавања. „И-и-и... и-и-и...” Е, сад је доста!

Као домаћин одговоран за миран сан укућана, с батеријском лампом и „бејзболком” силазим пред кућу да растерам мачју журку. Дижем палицу, намештам се за волеј, палим рефлекторку и – схватам да сам непожељан „на сцени”. Наш дебели Добривоје и комшијска одбегла сијамка Анабела поред капије радно прослављају Дан заљубљених! Даса мачкици однекуд навуко измрцвареног миша, што је била тек увертира, а онда... У-ху!

Ц-ц-ц, види ти Добрицу! Ко би реко! Дебели изгледа прилично тупаво, али зна знање! Наватао отмену „странкињу”! Спуштам батину, гасим лампу, повлачим се. Па ја сам велики љубитељ животиња, приде и заговорник теорије да човек, ако је паметан, може од њих много да научи...

Пошто не воли мишеве, својој вољеној наручићу букет звани шпанска мушица у цвећари на углу и својеручно зготовити истоимени опојни напитак! Кад га попије, гледаће ме сасвим другим, ужареним очима. Очима Анабеле!

Дан љубави који управо свиће прилика је да ситном пажњом и уз мало труда поправим рејтинг код супруге који је последњих година у рапидном паду. Такорећи, начисто се срозо. Што да се лажемо, досегао је дно. Као и код већине брачних парова, има дана кад нам не иде, а има и дана кад нам баш ништа не иде. Незгода је што ових других дана има много више.

Два сата сам „обијао” радње. Једва пронашао све што ми треба. Наши трговци немају појма о секси коктелима и афродизијацима – само „ваљају” брљу и пиво! Ало, продавци, где је ниво! Свети Валентин је свануо! Да не беше ексклузивног дућана на Обилићевом венцу, не знам шта бих радио.

Док сви још спавају – делујем. Сецкам бадем. Мељем лешник. Гњечим бибер. Туцам лед. Љуштим лимету. Цедим бресквицу, рибизлу, мандору. Мешам с медом. Сипам у шејкер. Шејкујем. Стварно, зуји као мува! Лечак мирођије. Неколико капи вотке. Ђумбир. Гуц бурбона. Оригано. Енергично шејкујем! Мало текиле. Трун босиљка. Па ликера од марелице. Мењам ритам. Шејкујем нежно, са стилом. Мада не пише у рецепту, додајем и чашу црног вина. Нећу да ми се свети Трифун наљути. И његов дан је данас! Нисмо се ваљда толико покондирили! Ако ћемо у Европу без Светог Трифуна, ја не идем! Кокам још „црњака”. Трифке, не дамо те! А на крају – сангрија! Биће да је зато „мушица” – шпанска?

Кад моја драга ово сјури у себе, ето нама ватре! Што би рекли званичници, отоплиће захладнели односи међу донедавно сукобљеним државама. Подићи ће се узајамна атмосфера! Плануће страсти! Уз иберијску подршку, има да буде: „Ох, корасон, ми вида, ми алма!” А потом ће, уз нешто еротске клопе, све доћи на своје место и... Ју-ху!

Налио сам пиће у термос, драгоцену боцу одложио у фрижидер, обукао се и упутио на ћоше. Ред пред цвећаром! Сви алфа-мужјаци из краја поранили да купе „шпанску мушицу” за 4.200 динџи! И Ђока, и Стојко, и другови Кецојевић и Прцковић, па госин Турајлић из солитера... Тек сам дванаести!

Кад сам око поднева пристигао, с цветним грмом у роју златних мува иза леђа, жена ме охладила: – Баба јутрос, пре поласка на тродневни излет у Будимпешту са својом пензионерском екипом, свратила по термос. Обрадовала се кад је у њему видела некакав твој „миришљави” напитак који штипа за очи, поручила ти да је идеалан за весело друштванце у минибусу и... Ау! Ко ти, леба ти, ували тај кич од икебане?

Турио сам рој мушица у вазу. Извадио главицу купуса из каце. Жена је ужареним погледом, погледом Анабеле, савила пун лонац нимало еротске сарме „за до петка”. Онда смо, као и обично, гледали ТВ. Екран је шапутао: „Ох, корасон, ми вида, ми алма...” А ја сам вољеној понудио опкладу да ће пензоси да продуже боравак у Пешти до идуће недеље...