Грађевински отпад и шут, то јест гомила бетона и цигли, делују најмање опасно од свих врста смећа разбацаних широм дивљих депонија, које су одавно опасале град. Истина је, међутим, да и тај отпад може бити и те каква претња по здравље људи. Осим што се у шуту понекад налазе и азбестна влакна, позната по злоћудном деловању на организам човека, грађевински отпад садржи бациле, бубашвабе и разне угинуле животиње из порушених кућа, на чијем месту предузимачи захуктало дижу велелепна здања, не обазирући се што ће можда изазвати заразу растурајући отпатке по оближњим травњацима.

Грађевинске фирме не могу да се извлаче чак ни на оправдање да су трошкови одвожења на прописну депонију и правилног одлагања ове врсте отпада претерано високи. Напротив, поступање по закону не би их много коштало, тако да их заустављају само шкртост и лењост. Неодговорни, судећи по најави Оливера Дулића, министра животне средине и просторног планирања, неће моћи још дуго да опстану јер ће ускоро морати да докажу да су се отпада отарасили на начин који никоме неће шкодити.

– Закон о управљању отпадом подразумева да и грађевинска предузећа, под претњом строгих казни, морају свој отпад да одложе на званичну депонију, где ће бити ускладиштен тако да не представља ни ругло ни опасност. Размишљамо да издавање грађевинске документације условимо доказима да је фирма однела отпад на место предвиђено за њега – каже Александра Дамњановић-Петровић, заменик министра.

Мада грађевински отпад у већини случајева није опасан, огромне количине распарчане свуда по градовима повећавају шансе да се међу шутом нађу и остаци који јесу здравствени и еколошки ризик. Београдом, српским градом у којем су се грађевинци највише размахали, разастрто је барем око 1.500.000 кубних метара шута, што је, како оцењује Горан Триван, градски секретар за заштиту животне средине, „страшна количина”.

– Срећа је што грађевински отпад начелно није опасан, али веома је ружно када га видите разбацаног. Пошто их одвожење и одлагање отпада не кошта много, такво понашање грађевинаца може да се објасни само пуком неодговорношћу – наглашава Триван.

Трошкови, да будемо прецизни, не премашују хиљаду динара по камиону, потврђују и грађевинци. То није неиздрживо ни за мале фирме, које најчешће и имају грађевински отпад зато што раде на неуређеним локацијама, које треба раселити, разрушити постојеће објекте и рашчистити парцелу. Стари кућерци се претварају у хрпу отпада, у којој се крију и свакакве опасне цркотине и токсични азбест, превазиђен у савременој градњи али чест у некадашњим конструкцијама. Пошто грађевинског простора понестаје и све више старих квартова се руши како би настале нове зграде, треба спречити да се из парчића сравњених уџерица градом не размиле заразе.

В. Вукасовић