Се­стре у Ур­гент­ном цен­тру као „на тра­ци”

Она во­ли свој по­сао. Ка­да би има­ла мо­гућ­ност по­но­во да би­ра, од­лу­чи­ла би се за исту про­фе­си­ју. Ни­шта јој не па­да те­шко, ни да ра­но уста­је, ни да оста­не ду­же на по­слу, да при­тр­чи у по­моћ ко­ле­ги­ни­ца­ма... Глав­на се­стра је на Оде­ље­њу ин­тер­ни­стич­ке ин­тен­зив­не не­ге Ур­гент­ног цен­тра Кли­нич­ког цен­тра Ср­би­је, али пот­пу­но рав­но­прав­но рас­по­ре­ђу­је оба­ве­зе са дру­гим се­стра­ма. Сма­тра да би јој би­ло до­сад­но уко­ли­ко би на­ста­ви­ла рад­ни век на не­ком мир­ни­јем рад­ном ме­сту. Због по­све­ће­но­сти по­слу и па­ци­јен­ти­ма, али и дру­гих број­них осо­би­на, ме­ди­цин­ска се­стра Дра­га­на Ма­ти­ја­ше­вић (49) ово­го­ди­шњи је до­бит­ник на­гра­де Удру­же­ња ме­ди­цин­ских се­ста­ра и тех­ни­ча­ра КЦС-а „Се­стрин­ство”, ко­ју је за­јед­но са око 30 ко­ле­ги­ни­ца из дру­гих кли­ни­ка при­ми­ла по­во­дом обе­ле­жа­ва­ња Да­на ме­ди­цин­ских се­ста­ра.
– По­сао у Ур­гент­ном цен­тру под­ра­зу­ме­ва рад „на тра­ци”. Не­ко од ко­ле­га има оби­чај да га по­ре­ди са по­слом у руд­ни­ку. По­не­кад се де­си да не­ма пу­но па­ци­је­на­та па се за­пи­та­мо шта се де­ша­ва, а он­да се у се­кун­ди си­ту­а­ци­ја про­ме­ни. Не мо­же­мо да ста­не­мо ни на трен. До­го­ди се да до­руч­ку­јем тек око по­ла два. Не ку­кам, во­лим свој по­сао. Су­пруг ми ка­же да се ви­ди да и да­ље ра­дим са пу­ним ен­ту­зи­ја­змом као на по­чет­ку рад­ног ста­жа. Пре 20 го­ди­на ми је ну­ђе­но да пре­ђем у Кли­ни­ку за алер­го­ло­ги­ју, али ни­сам хте­ла јер сам сма­тра­ла да је та­мо мо­но­то­ни­ји рад у од­но­су на ур­гент­ни – ре­кла је Ма­ти­ја­ше­вић­ка.
Ово­го­ди­шња до­бит­ни­о­ца при­зна­ња нај­бо­ља се­стра Ур­гент­ног цен­тра, у КЦС-у ра­ди од 1986. го­ди­не. Та­да је би­ла део ти­ма Ин­тер­не А кли­ни­ке, а од отва­ра­ња Ур­гент­ног цен­тра, 17 го­ди­на је ра­ди­ла и днев­не и ноћ­не сме­не, да би пре 10 го­ди­на би­ла име­но­ва­на на по­зи­ци­ју глав­не се­стре. На ње­ном оде­ље­њу ле­же те­шки хе­ма­то­ло­шки, га­стро­ен­те­ро­ло­шки и алер­го­ло­шки бо­ле­сни­ци.
– Де­ша­ва се да из дру­гих гра­до­ва до­ве­зу па­ци­јен­те код нас ка­да по­сум­ња­ју на не­ку ди­јаг­но­зу и та­да мо­ра­мо бр­зо да ре­а­гу­је­мо и оба­ви­мо све ана­ли­зе. Има оних са акут­ним ле­у­ке­ми­ја­ма, оних ко­ји­ма је по­зли­ло због хе­мо­те­ра­пи­је, па­ци­је­на­та ко­ји има­ју кр­ва­ре­ње у сто­ма­ку или ци­ро­зу је­тре... Бор­ба за жи­во­те тра­је од 24 до 48 са­ти, а он­да се пре­ба­цу­ју у над­ле­жне кли­ни­ке где се на­ста­вља њи­хо­во ле­че­ње. За­хвал­на сам што имам див­не ко­ле­ги­ни­це са ко­ји­ма ра­дим, јер су са­ве­сне и са њи­ма не­мам про­бле­ма. По­сао се­ста­ра је те­жак јер су за­ду­же­не и за при­јем, и за не­гу, хра­ње­ње, пре­свла­че­ње бо­ле­сни­ка... – ис­ти­че Ма­ти­ја­ше­вић­ка.

---------------------------------------------------------------

Ра­ди све по­сло­ве,  не се­ди у фо­те­љи
Да ме­ди­цин­ске се­стре ви­ше це­не у дру­гим зе­мља­ма не­го у Ср­би­ји, кон­ста­та­ци­ја је др Ми­ле­не Ја­у­ко­вић, са­вет­ни­це ди­рек­то­ра Ур­гент­ног цен­тра КЦС-а, ко­ја сма­тра да су се­стре као еснаф мно­го сло­жни­је не­го што је слу­чај са ле­ка­ри­ма.
– Дра­го ми је да је Дра­га­на Ма­ти­ја­ше­вић до­би­ла при­зна­ње јер је реч о из­у­зет­ној се­стри. Код ње не по­сто­ји „фак­тор за­ма­ра­ња” и ни­ка­да ни­је ре­кла да не­што не­ће или не мо­же да ура­ди. Ра­ди све по­сло­ве, вред­на је и ни­је од оних ко­ји се­де у фо­те­љи – на­гла­си­ла је др Ја­у­ко­вић.