У упитницима о насиљу у школама на питање „Шта бисте још рекли, а да вас нисмо питали” деца откривају страхоте које су искусила: „Ударали су ме, тукли, шутирали, гурали, гађали, закључавали...” „Отимали су ми новац и друге ствари, или су их уништавали.” „Додиривали су ме на начин који ми је непријатан.” „Увели су ме у просторију. Била је мрачна. Њих је било 12.” „Гурали су ми главу у клозетску шољу...”

А да би неки програм спречавања насиља у кућама знања дао охрабрујуће резултате, просветни радници, као први на линији школског фронта, морају се супротставити уцењивању, претњама, ма каквом злостављању у ђачком кругу. Тимови за превенцију насиља не смеју да буду формирани реда ради. Програми за спречавање насилничког понашања не смеју остати пуко слово на папиру, а досадашња примена показује да се у пракси разредне старешине и наставници често враћају на старе обрасце решавања проблема – пошаљу немирно дете код психолога или директора, и ту је крај њиховог интересовања. Изненадили би се ефикасношћу борбе против насиља када би постојећи превентивни тимови заиста функционисали као мрежа заштите. У том случају би међу наставницима информације о потенцијалној жртви или насилнику у школи стизале истом брзином и са еланом као када желе да јаве да је стигла плата.

Ово је само делић запажања психолога, педагога, директора школа, родитеља, стручњака из Уницефа, Школске управе Београда, „Инцест траума центра”, Центра за драму у едукацији и уметности који су се јуче окупили за округлим столом на тему „Насиље у школи – наша улога у превентивном деловању”. Домаћин дебате била је Основна школа „Филип Филиповић”, која је са вождовачким осмолеткама „Карађорђе”, „Бранислав Нушић”, „Војвода Степа” и „Васа Чарапић” припремила и реализовала низ акција да би се насиље у школском окружењу свело на минимум.

– Одрасли су одговорни за спречавање насиља. Од кога ће деца да науче како да се друштвено прихватљиво понашају, ако седимо свако у свом рову и не разговарамо са ђацима. Склони смо да нам на манифестацијама деца буду украс, а можда је крајње време да схватимо да треба да их укључимо у борбу против насиља. Јер, што мање учествују у одлучивању о мерама превенције, мање ће их се придржавати... – указала је Драгана Коруга, координатор Уницефове „Школе без насиља”.

Протоколи, акциони планови за превенцију насиља, правилници, подсетници, каталози програма стручног усавршавања, закон... колико год били добро осмишљени и посвећени решавању проблема насиља – нису довољни ако се у пракси не примењују.

– Чим поменемо евиденцију и документацију, наилазимо на отпор просветних радника који имају гомилу другог посла. Али без темељне анализе стања нема делотворне превенције – закључила је Јасмина Николић, из Школске управе.

Форум театар показао се као добар метод у спречавању насиља међу школском децом.

– То су драмске сцене у којима ђаци приказују реалне животне ситуације пред вршњацима. Ко жели из публике може да се придружи глумцима и покуша да реши конфликт, или спречи насиље. Учествујући у оваквим представама деца лакше излазе на крај са недаћама које их море у реалности. Догађало се и да најбоља решења нуде управо ђаци који слове за проблематичне. Тиме се потврђује да агресивни малишани имају жељу да буду примећени, а ако им се пружи шанса да буду у центру пажње по добру, искористиће је – објаснила је Љубица Бељански-Ристић, из Центра за драму у едукацији и уметности.

М. Симић-Миладиновић