– Kao podstanar živela sam pet godina u „rupi”. U veoma lošim uslovima. Spavala na dotrajalom krevetu, koristila izanđao nameštaj, kupatilo u kom su otpadale pločice. Prozore nisam mogla da zatvorim. Lovila sam bube po kuhinji. Nisam htela ništa da preuređujem jer nisam vlasnik stana, a prijemčiva kirija i lokacija u Zahumskoj bili su glavni razlozi da se ne odselim. Uz to razmišljala sam kako su gazde dobri ljudi pa ni njih nisam htela da promenim, a u očajnim uslovima više nisam mogla da izdržim. Odlučila sam ipak da renoviram stan od poda do plafona o svom trošku uz saglasnost stanodavca. Keramika je zamenjena u kupatilu i kuhinji. Ugrađena je i nova kada. Umesto itisona postavljen je laminat. Stara stolarija zamenjena je novom. Sve prostorije su okrečene. Kupila sam nov nameštaj... Videvši stan u novom ruhu gazdarica se oduševila i na moje zaprepašćenje odlučila da mi podigne kiriju, toliko da ja ne mogu da je platim, ali će, kako je rekla, neko sigurno moći – teši Kraljevčanka drugaricu iz rodnog grada koju je iznajmljujući stan nedavno prevejao „stanodavac”.

Od plana da sa verenikom počne zajednički život u iznajmljenom stanu u srcu prestonice ostali su joj dugovi do guše.

– Vraćajući se sa fakulteta, videla sam oglas na autobuskoj stanici. Pozvala broj. Javio se muškarac i još ne mogu da verujem da se lažno predstavio. Sa jačom polovinom otišla sam da pogledamo dvosoban stan u Cvijićevoj, sa centralnim grejanjem, telefonom, internetom, potpuno opremljen, ponuđen za 200 evra mesečno. Pozajmili smo novac. Platili prvu stanarinu i dali depozit u visini kirije. Tip nam je predao ključeve, uzeo pare i otišao. Bilo mi je čudno što nam nije tražio ni lične karte na uvid, nego je ostalo na tome da ćemo se videti za mesec dana kada dođe po rentu. Sat vremena kasnije pozvala sam njegov broj. Nije bio dostupan, ni tada i nikada više. Nismo se čestito ni uselili, a na vrata je pokucala baka – prava vlasnica stana. Objasnila je da možemo da nastavimo da živimo u tom stanu, ali je kirija 350 evra i treba da se plati gomila zaostalih računa. Nismo to mogli da priuštimo – priča nasamarena devojka.

I to nije kraj agonije. Očajna, obratila se agenciji za iznajmljivanje stanova. Nije odolela ponudi da za 150 evra mesečno živi u malom stanu na Terazijama. Kad je otišla tamo zatekla je rođaku navodnog stanodavca koja joj je pojasnila da se taj stan u stvari ne izdaje. U agenciji su joj dali spisak brojeva telefona koje je besomučno zvala – bezuspešno. Stan nije tako našla.

– Preporuka je ključna za traženje stana bez neprijatnosti i obmana koje vrebaju iz oglasa. Ako je posrednik rođak, prijatelj, pa i poznanik – znači i stanodavcima i podstanarima, i jedino se uz njegovu pomoć mogu izbeći agencije za izdavanje stanova ili slične firme za promet nekretnina koje se uzgred bave i iznajmljivanjem – komentariše ona.

Uselila se u stan u naselju Braće Jerković, gde je ranije živela njena poznanica, ali i taj planira da promeni. Iz komšijskih priča saznala je zašto su se prethodni stanari iselili.

– Pokvarila se mašina za veš. Voda se izlila, poplavila stan. Podigao se parket. Gazda je tražio da stanari nadoknade štetu. Nisu hteli. Izbila je žestoka svađa. Podstanari su uhvatili gazdu u pokušaju da dvostruko naplati uništeni parket, jer stan je bio osiguran – kaže Kraljevčanka.  

Tek u razgovoru sa beogradskim podstanarima postaje jasno da mnogi na Slaviji i kod Bajlonijeve pijace žive u sobama bez prozora gde su ulazna vrata kojima se izlazi u dvorište jedini izvor svetlosti i svežeg vazduha. Na Obilićevom vencu za 200 evra mesečno žive u dvosobnom stanu na dva nivoa. Tako „jeftino” zato što je donji „nivo” u kom je smeštena kuhinja preuređeni podrum bez prozora, a na gornji mogu da stanu jedan krevet, dve fotelje i stočić i to u dvema odvojenim sobama. Stanuju i u garažama koje se izdaju kao stanovi. Pojedinima zbog prijemčive zakupnine ne smeta što je kada plastičnom zavesom odvojena od trpezarijskog stola, a što je toalet poljski.

Na sve ove muke bore se sa agencijama, spremnim da proviziju ili članarinu naplate nekoliko hiljada dinara, ali ne i da sa potencijalnim podstanarom zaključe ugovor o zastupanju.

– Agencije su nužno zlo. Pozivanjem telefonskog broja ponuđenog u oglasima za izdavanje stanova u 95 odsto slučajeva neće se javiti vlasnik, nego posrednik. Odatle počinju problemi. Mnoge agencije su neregistrovane. Nelegalno nude stanove koji su već izdati – taktički obmanjuju. Njihove žrtve prevashodno su studenti, srednjoškolci, sezonski radnici koji se u Beograd doseljavaju s jeseni – kaže advokat Mirko Mirković, predsednik izvršnog odbora udruženja podstanara „Velegrad”.

A potražnja stanovau prestonici trenutno je u jeku. Najveća jagma počela je sredinom jula i trajaće do kraja avgusta.

– Onaj ko traži smeštaj nailazi i na velike neprijatnosti. Veliki broj budućih podstanara prestonice prvi put se sreće sa načinom života u velegradu ovih dana, a pošto ne poznaju beogradske prilike, upadaju u zamke kvaziposrednika. Čak i oni koji su registrovani u Agenciji za privredne registre ne poštuju ni minimum propisa počev od označavanja firme. Ne mogu se u Beogradu naći ni tri table na kojima piše „Agencija za iznajmljivanje stanova”. Zakupe sobicu. Postave stočić i stolicu i to je dovoljno za unosan biznis. Zato bi pre nego što se odluče da posrednicima ukažu poverenje interesenti trebalo bar da odu na sajt Agencije za privredne registre i da provere da li se firma za koju veruju da se bavi izdavanjem stanova nalazi na spisku registrovanih – upozorava Mirković.