– Као подстанар живела сам пет година у „рупи”. У веома лошим условима. Спавала на дотрајалом кревету, користила изанђао намештај, купатило у ком су отпадале плочице. Прозоре нисам могла да затворим. Ловила сам бубе по кухињи. Нисам хтела ништа да преуређујем јер нисам власник стана, а пријемчива кирија и локација у Захумској били су главни разлози да се не одселим. Уз то размишљала сам како су газде добри људи па ни њих нисам хтела да променим, а у очајним условима више нисам могла да издржим. Одлучила сам ипак да реновирам стан од пода до плафона о свом трошку уз сагласност станодавца. Керамика је замењена у купатилу и кухињи. Уграђена је и нова када. Уместо итисона постављен је ламинат. Стара столарија замењена је новом. Све просторије су окречене. Купила сам нов намештај... Видевши стан у новом руху газдарица се одушевила и на моје запрепашћење одлучила да ми подигне кирију, толико да ја не могу да је платим, али ће, како је рекла, неко сигурно моћи – теши Краљевчанка другарицу из родног града коју је изнајмљујући стан недавно превејао „станодавац”.

Од плана да са вереником почне заједнички живот у изнајмљеном стану у срцу престонице остали су јој дугови до гуше.

– Враћајући се са факултета, видела сам оглас на аутобуској станици. Позвала број. Јавио се мушкарац и још не могу да верујем да се лажно представио. Са јачом половином отишла сам да погледамо двособан стан у Цвијићевој, са централним грејањем, телефоном, интернетом, потпуно опремљен, понуђен за 200 евра месечно. Позајмили смо новац. Платили прву станарину и дали депозит у висини кирије. Тип нам је предао кључеве, узео паре и отишао. Било ми је чудно што нам није тражио ни личне карте на увид, него је остало на томе да ћемо се видети за месец дана када дође по ренту. Сат времена касније позвала сам његов број. Није био доступан, ни тада и никада више. Нисмо се честито ни уселили, а на врата је покуцала бака – права власница стана. Објаснила је да можемо да наставимо да живимо у том стану, али је кирија 350 евра и треба да се плати гомила заосталих рачуна. Нисмо то могли да приуштимо – прича насамарена девојка.

И то није крај агоније. Очајна, обратила се агенцији за изнајмљивање станова. Није одолела понуди да за 150 евра месечно живи у малом стану на Теразијама. Кад је отишла тамо затекла је рођаку наводног станодавца која јој је појаснила да се тај стан у ствари не издаје. У агенцији су јој дали списак бројева телефона које је бесомучно звала – безуспешно. Стан није тако нашла.

– Препорука је кључна за тражење стана без непријатности и обмана које вребају из огласа. Ако је посредник рођак, пријатељ, па и познаник – значи и станодавцима и подстанарима, и једино се уз његову помоћ могу избећи агенције за издавање станова или сличне фирме за промет некретнина које се узгред баве и изнајмљивањем – коментарише она.

Уселила се у стан у насељу Браће Јерковић, где је раније живела њена познаница, али и тај планира да промени. Из комшијских прича сазнала је зашто су се претходни станари иселили.

– Покварила се машина за веш. Вода се излила, поплавила стан. Подигао се паркет. Газда је тражио да станари надокнаде штету. Нису хтели. Избила је жестока свађа. Подстанари су ухватили газду у покушају да двоструко наплати уништени паркет, јер стан је био осигуран – каже Краљевчанка.  

Тек у разговору са београдским подстанарима постаје јасно да многи на Славији и код Бајлонијеве пијаце живе у собама без прозора где су улазна врата којима се излази у двориште једини извор светлости и свежег ваздуха. На Обилићевом венцу за 200 евра месечно живе у двособном стану на два нивоа. Тако „јефтино” зато што је доњи „ниво” у ком је смештена кухиња преуређени подрум без прозора, а на горњи могу да стану један кревет, две фотеље и сточић и то у двема одвојеним собама. Станују и у гаражама које се издају као станови. Појединима због пријемчиве закупнине не смета што је када пластичном завесом одвојена од трпезаријског стола, а што је тоалет пољски.

На све ове муке боре се са агенцијама, спремним да провизију или чланарину наплате неколико хиљада динара, али не и да са потенцијалним подстанаром закључе уговор о заступању.

– Агенције су нужно зло. Позивањем телефонског броја понуђеног у огласима за издавање станова у 95 одсто случајева неће се јавити власник, него посредник. Одатле почињу проблеми. Многе агенције су нерегистроване. Нелегално нуде станове који су већ издати – тактички обмањују. Њихове жртве превасходно су студенти, средњошколци, сезонски радници који се у Београд досељавају с јесени – каже адвокат Мирко Мирковић, председник извршног одбора удружења подстанара „Велеград”.

A потражња становау престоници тренутно је у јеку. Највећа јагма почела је средином јула и трајаће до краја августа.

– Онај ко тражи смештај наилази и на велике непријатности. Велики број будућих подстанара престонице први пут се среће са начином живота у велеграду ових дана, а пошто не познају београдске прилике, упадају у замке квазипосредника. Чак и они који су регистровани у Агенцији за привредне регистре не поштују ни минимум прописа почев од означавања фирме. Не могу се у Београду наћи ни три табле на којима пише „Агенција за изнајмљивање станова”. Закупе собицу. Поставе сточић и столицу и то је довољно за уносан бизнис. Зато би пре него што се одлуче да посредницима укажу поверење интересенти требало бар да оду на сајт Агенције за привредне регистре и да провере да ли се фирма за коју верују да се бави издавањем станова налази на списку регистрованих – упозорава Мирковић.