Како заштитити таксисте од насилника који су спремни да због плена од хиљаду динара потегну пиштољ или нож, питање је на које треба да одговоре република и град. Нападачи знају да таксиста код себе увек има нешто готовине – није то нека велика свота, али наркоманима је и то довољно када их ухвати криза.

Таксисти траже увођење непробојних заштитних стакала иза возача, ГПРС систем (повезан са полицијом) за праћење и лоцирање возила, увођење СОС канала, нечујних паник-тастера... Сви ови предлози, на жалост, остају мртво слово на папиру.

Дејан Мали, члан Градског већа задужен за саобраћај, каже да таксисти деле судбину осталих грађана, с тим што су, због посла који обављају, можда и најугроженији.

– Пре неколико година, град је предвидео увођење ГПРС-а што би сигурно побољшало безбедност таксиста. Размишљамо и о увођењу паник-тастера, али они не би у потпуности елиминисали могућност да неко нападне возаче. И јучерашње убиство таксисте може да буде подстицај да се ово питање реши – рекао је Мали.

Вест о убиству још једног колеге јуче је муњевито прострујала међу београдским таксистима. Шок, неверица, али и гнев и револт обележили су други део дана, па су у знак протеста радио-станице такси удружења јуче од 14 до 16 часова биле искључене.

Сценарио напада је готово увек исти: разбојници траже новац, отимају вредности, убијају ножем или хицима из пиштоља. Прво убиство таксисте догодило се децембра 1967. године, а жртва је био ТиосавЈанковић. Убице су осуђене на смртну казну, која је после неколико година и извршена. Та најтежа казна никада више није изречена, иако је уследила серија злочина у којима је више десетина таксиста убијено, рањено, опљачкано. Деведесетих година, убиства београдских таксиста су нарочито учестала. У то време убијено је њих једанаест, што је више него у претходних четврт века.

Теодор Гаћеша, власник „Пинк таксија”, каже да је таксирање ризична професија и додаје да је најопасније радити ноћу.

– Није свеједно када увече почињем да радим, иако се тада заради највише новца. За ноћни рад ти треба срце и хладнокрвност. Навикнеш се на опасност и не размишљаш кога возиш. Професионалци не одбијају вожњу – истиче Гаћеша, додајући да такси возачи немају готово никакву заштиту, да су препуштени себи и да једино могу да се надају да ће инстинктивно осетити опасност. Таква интуиција није успела да спасе живот Мирку Крсмановићу, Драгославу Перићу, Радомиру Илићу, Здравку Трифуновићу, Миладину Радосављевићу, Марку Живковићу, Драгану Коцеву, Милибору Петровићу, Бранку Топаловићу, Горану Момчиловићу, Незиру Шишићу, Зорану Јузбашићу...

– Захтевамо да се, када су у питању таксисти, напад са рањавањем третира као напад на службено лице и казни затворском казном од најмање десет година. Од градских власти захтевамо да отпочне спровођење одлуке о такси превозу, по којој у возило треба да се угради заштитно стакло између возача и путника. Проблем је што таксисти немају возни парк који би тако нешто омогућио – истакао је Александар Бјелић, члан радне групе за унапређење такси превоза.

Д. Спаловић

-----------------------------------------------------------

Кавез у Кини

Таксисти у Кини практично возе у – кавезу, јер су од путника заштићени металним решеткама. Муштерија не може да изађе из кола док му возач не отвори врата. Овакав систем заштите код нас вероватно не би прошао, зато што возачи исте аутомобиле користе за такси-услуге и приватне послове.