Максима „ко ради, тај и греши” ни у шали не важи у Центру за даљинско управљање Железница Србије на Топчидеру. Под овим кровом се даноноћно ради четрдесет година. Кичму система држе електроенергетски диспечери, по струци махом инжењери, запослени у Секцији за електротехничке послове. Њихов задатак је да бдију над око 2.000 километара електрифицираних пруга.

Коло испреплетено од различитих послова врти се непрекидно, а највећим делом се осликава у командној сали. За неупућене, то је лавиринт неразумљивих шема и „тајних знакова”. Тим стручњака железнице, међутим, суверено влада овим „Да Винчијевим кодом”, прати и без грешке препознаје шта сви ти светлосни и звучни сигнали значе.

У тренутку док диспечер региструје висок, испрекидан звук са једне стране, већ стиже други тон, налик звону будилника. Прсти инжењера истог трена крећу ка тастеру. Ни запослени на преостала три пулта не седе скрштених руку. Док одговарају на телефонске позиве, нетремице посматрају синоптичке или мозаик табле, којима су обложени зидови командне собе.

Када је накратко минула, али не и престала комуникација запослених са отправницима, полицијом, електродистрибуцијом... покушавамо да докучимо методологију њиховог посла. У томе нам помаже Миливоје Скоковић, дипломирани електроинжењер и шеф Секције за електротехничке послове.

– Све што се дешава на мрежи и постројењима електровуче региструју уређаји у овој командној соби – каже Скоковић, напомињући да запослени морају непрекидно да надгледају напајање контактне мреже електровуче за возове. Уколико се десе поремећаји, отклањају их.   

Кад добију сигнал да нешто није у реду на одређеној локацији, позивају надлежне службе, које им реферишу шта се тачно десило. Зависно од обима хаварије, одлучује се која екипа излази на терен. Квар може да изазове и грана која током невремена падне на жице напајања.

– Моји пријатељи, који имају само оквирну представу о природи посла којим се бавим, по правилу ме питају да ли ми одавде визуелно пратимо свих тих 2.000 километара електрифицираних пруга. Помало су разочарани кад им објасним да слике нема – открива нам Скоковић.

Признајемо, и ми смо мислили да ћемо на Топчидеру затећи „Великог брата”...

Иако својим светлосним и звучним ефектима импресионира неупућене, командна сала није мозак центра. „Сиве ћелије” су спрат ниже, у просторији препуној металних ормарића. У њима су уређаји за пренос даљинских команди и пријем сигнализација са уређајем за регулисање и примену импулсних телеграма. Па, ко разуме, схватиће.

Према речима Радивоја Глишића, електротехничког инжењера и шефа Сервиса за даљинско управљање, реч је о „Сименсовој” опреми инсталираној пре четири деценије.

– У то време, нешто тако постојало је само у Немачкој и Шпанији. А недавно су нас посетили стручњаци из поменуте фирме и чудом се чудили да нас још служи опрема којој је место у музеју – каже Глишић.

Систем је спој транзисторске и релејне технике. Основи елемент је транзистор са двоструком базом који има функцију прекидачког и меморијског елемента. Помно записујемо, жалећи што приљежније нисмо пратили средњошколско градиво из физике...

Показујући један од ормана, Глишић објашњава да он служи за пријем команди и сигнализација из постројења у Београдском чвору, у делу од Батајнице до Панчевачког моста.

– Свака част „Сименсовим” инжењерима, овај систем ради беспрекорно од 1970. године, али у последње време је све теже набавити резервне делове и сервисирати поједине склопове. Модернизација би добродошла, иако стручњаци који раде у центру за сада успешно „тупе зуб времена”, који неумитно нагриза времешну опрему – закључује инжењер Глишић.

Александра Куртеш

---------------------------------------

Лична карта центра

Из центра у Топчидеру контролише се функционисање 2.000 километара контактних мрежа на правцима од Београда преко Сремске Митровице до границе са Хрватском, комплетна пруга ка Бару до државне међе Црне Горе, затим пруга преко Панчева до Рајловице, траса од Младеновца до Багрдана и потез Мала Крсна – Пожаревац – Смедерево.

У турнусима од 12, 24 и 48 сати непрекидно се смењује 12 диспечера. Из центра се управља 221 службеним местом, станицом, постројењем и деоницом. Најближа контролна тачка је од Топчидера удаљена четири, а најдаља 296 километара.

Сваки разговор из центра који се тиче регулисања функционисања мреже, од 2004. године се бележи регистрофоном марке „Атис”. Уређај има два хард диска и један оптички диск.

У сервису система даљинског управљања је девет запослених: пет у Топчидеру, двојица у Ужицу и по један у Сремској Митровици и Лапову.

Служба одржавања брине и о стабилном унутрашњем и спољашњем осветљавању станичних зграда, перона, ранжирних станица, као и о громобранским инсталацијама.

------------------------------------------

Четири деценије напона над шинама

Електрификација пруга у СФРЈ започета је током петолетке 1964–1969, када је струјом премрежено 615 километара шина. Први воз са електричном вучом ушао је у Железничку станицу Београд 1970. године. Паралелно, расте и развија се служба за контактне мреже. По угледу на развијене европске земље, доносе се прописи који регулишу ову област, формирају центри и екипе стручњака.

Прва кола за осматрање и геометријска мерења контактне мреже набављена су 1969. године од Француске железнице, а у употреби су од 1972.