За једног дегустатора чоколаде хиљаду сладокусаца

„Језик није проблем. Научићу српски. Само ме примите и сви ћемо живети у чоколадној хармонији”, стоји у писму једног младића из далеке Јужноафричке Републике који се пријавио на конкурс за „најслађи” посао на свету – дегустатора чоколаде. Он је само један од хиљаду људи из готово целог света који је контактирао са престоничком чоколатеријом „Сан Марина” у намери да постане прва српска Жилијет Бинош. Разговори са власницима ове слатке куће још трају, а ако их придобије, мораће само за почетак да запамти чак 80 различитих укуса пралина ручно направљених од најфиније белгијске чоколаде.

– Ма лако ћемо ми да научимо послу новог колегу, али како да га изаберемо кад готово сви одговарају условима које смо поставили? Како ће доћи момак из Италије који се пријавио или једна девојка из Аустрије? – пита се кроз осмех Мерима Крстић, менаџер продаје „Сан Марине” и открива да је за месец дана, колико је конкурс трајао, због броја пријава који је понекад достизао чак двадесет у тренутку, сајт ове чоколатерије два пута „пуцао”.

Услови које су кандидати морали да испуне су, осим првенствено неизмерне љубави према чоколади, да имају четврти степен стручне спреме, да су комуникативни, креативни, ведри, познаваоци енглеског језика, али и здрави јер ни под разно не смеју да буду алергични на цимет, пистаће или три врсте бибера који се крију унутар малих слатких ремек-дела.

– Тражимо особу која ће нам помоћи да купцима представимо асортиман, помогнемо им да изаберу пралине које им „леже” али и креирамо нове укусе. Покушала сам на разговору да заплашим кандидате „муком” која их чека, односно да ће морати у сваком тренутку да разликују готово 100 различитих укуса. Није ми успело! Верујте, спремни су да пробају и најневероватније комбинације које правимо али и много више од тога – да дају отказ на тренутном послу како би постали део нашег слатког тима  – прича Мерима.

Тако адвокати, полицајци, судије, машинбравари, менаџери, професори, криминалистички инспектори али и чланови Менсе желе живот да посвете чоколади. Посао без стреса сањају и они који су тек закорачили у пунолетство до оних који су загазили у осамдесету.

– Најстарији кандидат има 86 година и у мотивационом писму је осим података о завидном радном искуству навео како мисли да ће се савршено уклопити у нову пословну околину. Пријављени су толико труда уложили да смо остали без текста али се и фино насмејали. Иако смо уз си-ви тражили једну, девојка је послала десетак фотографија на којима је 'опкољена' чоколадом. Било је ту и фотки целог друштва како једу палачинке умазани кремом до ушију – каже Мерима и додаје да су сви морали и да одговоре на само једно питање: зашто мислите да сте идеална особа за овај посао? Одговори који су стигли били су у распону од једне просте реченице до есеја од неколико страница.

– Још ми је у сећању порука једне девојке која је навела да је њена предност за овај посао у томе што је појела пола тоне чоколаде. Одушевило ме је и то што су многи спремни и да волонтирају без икакве плате само да би радили код нас. То стварно нисмо очекивали – открива менаџер продаје „Сан Марине”.

До сада су запослени разговарали са стотинак кандидата па се потрага за првим српским дегустатором чоколаде наставља. С обзиром на то да већина одговара условима, у коначном избору мораће да пресуди оно „нешто”.

– Србија ће добити своју Жилијет Бинош – закључује Мерима.