Закон упловљава међу плутајуће дужнике

Реке су највећа београдска дивља пословна зона, коју сачињава око 180 сплав-ресторана, од којих је само шездесетак регистровано и измирује све дажбине. Пошто је Сава регионална, а Дунав европска саобраћајница, то је исто као када би дуж међународног аутопута, око којег је драгоцен сваки квадрат, никла гомила непријављених кафана, чији власници не плаћају порезе и таксе на то што су заузели вредно земљиште, па још и зарађују захваљујући прометној и атрактивној позицији коју су отели. По садашњим тарифама, око 90 нерегистрованих сплавова које криза није „гурнула под воду”, ако се узме да је њихова просечна величина око 300 квадрата, граду годишње дугује око 81.000.000 динара, не рачунајући таксу за истицање фирме и комуналије.

Деведесетих година прошлог века, услед ембарга, Савом и Дунавом није баш много робе стизало у Србију, па је било лакше заборавити истински значај тих путева. Све до пре седам-осам година, када су градске власти почеле да прете завођењем реда у приобаљу. У безброј наврата најављивани конкурс за доделу места на води, међутим, одлаган је из разлога који никада нису објашњени. Овог пута, власти тврде да ће тај конкурс бити расписан до краја августа.

Донедавно, деловало је да ће то бити нека врста легализације, пошто је требало да главни критеријуми за добијање места буду техничка исправност пловила и његова безбедност по госте, као и редовно плаћање дажбина, уз предност за оне који запошљавају већи број људи и имају већи приход у протекле три године. Другим речима, боља стартна позиција била је намењена солидним фирмама које су већ имале места на води и сада је требало само да се за њих почну одуживати граду. Уместо тога, град се одлучио да и он максимално заради, тако што ће прописати да добијање позиције зависи првенствено од висине понуде.

– Прикупљаћемо затворене понуде. Ако за једно место више кандидата понуди исти износ, организоваћемо лицитацију – објашњава Дејан Мали, члан Градског већа и председник Комисије за плутајуће и пловне објекте, која припрема конкурс.

Сплавари у незваничним разговорима тврде да нису забринути због евентуалне појаве неког непознатог конкурента, који би могао пожелети управо њихово место. Градња сплава кошта између 150.000 и 200.000 евра, а у последње три године, тврде они, гостију је три пута мање, док таксе, које ће убудуће морати да уредно измирују, сваки час скачу, понеке и за 600 одсто. Најбоље се држе сплавови чије газде имају друге, уносније послове из којих могу да покрију губитке. Зато они не верују да ће ико сада потрчати да се убаци у тај бизнис, а још више сумњају у то да ће и од наплате такса град зарадити колико се нада јер се наканио да их ухвати за гушу у тренутку када немају шта да истресу из џепова.

Надметање за места би могло бити најжешће на појединим атрактивним потезима, попут хотела „Југославија”, где предвиђених локација, изгледа, има мање него сплавова који сада заузимају тај појас реке. Мање популарни сплавови ће сигурно отпасти, али права борба се очекује међу неколицином најпознатијих, који ће једни другима бити директни конкуренти, а конкурс неће задати почетну цену по којој би могли проценити колико да понуде.

Владимир Вукасовић