Ресторани, хотели, студентске мензе, болнице, народне кухиње и све установе где се дневно спреми више од 20 оброка мораће од идуће године да искоришћено јестиво уље предају овлашћеним сакупљачима. Они ће га однети у постројења где ће тај опасан отпад бити прерађен у еколошко гориво – биодизел. За фирме и предузетнике који одлуче да фритезе и даље празне у контејнер или канализацију запрећене су казне од 250.000 до милион динара, док ће одговорне особе у предузећима које инспектори затекну како крше тај закон бити оглобљене од 25.000 до 50.000 динара.

Сем добрих вести за животну средину – пре свега реке, где отпадно уље углавном завршава, а један његов литар загади милион литара воде – ове одредбе би требало да донесу добитак и српским погонима за производњу биодизела од потрошеног зејтина, који сада једва да успевају да прикупе довољно сировине да би упослили барем десетак одсто својих капацитета. Претходни владин акт који је требало да им иде наруку није дао резултате. Национални акциони план за биомасу предвидео је да следеће године доспемо до 2,5 одсто учешћа биодизела у укупној потрошњи горива, али стварни проценат ће се мерити промилима. Министарство пољопривреде је субвенционирало ратаре за употребу биодизела, али за то више нема новца.

И нови казнени прописи за бацање отпадног кухињског уља тешко да ће бити од помоћи. За контролу свих објеката који потпадају под та правила нема довољно еколошких инспектора. Можда неће ни бити неопходни јер су угоститељи нашли економски стимуланс за поштовање закона.

– Из ресторана који су нас одбијали раније, када смо се нудили да преузимамо њихово уље, сада нас зову. Појавило се много фирми које сакупљају све врсте отпадног уља, па и јестиво. Конкуренција је већа и ресторани могу да подигну цене. Некада су нам уље давали бесплатно, а данас траже двадесет динара за литар. Све више ће добровољно да нас зову јер имају интерес – каже Периша Ницовић, сувласник и директор „Биодизела” из Болеча.

Рачуница би могла да претегне и ка црном тржишту, где ресторани за литар потрошеног јестивог уља, које се користи и за нелегалну производњу сточне хране, добијају и по 40 динара. Интерес још није нашао ни „Биодизел”, као и њихове колеге из „Биоенергооила”. При садашњим трошковима производње, цена биодизела готово је идентична цени дизела добијеног из фосилних горива. Сакупљање је веома скупо. Сировине нема довољно и веома је променљивог квалитета, пошто држава још није донела уредбу којом би нормирала састав уља.

– Не би било лоше када би се по регионима изградила нека врста сабирних центара, где би се доносило уље из неколико општина. То би нам знатно смањило трошкове транспорта, пошто не бисмо морали да идемо од локала до локала – објашњава Драган Максимовић, директор „Биоенергооила” из Сомбора.

О прављењу сабирних центара за рабљени зејтин држава засад не може да размишља јер су јој ресурси превише ангажовани на осталим врстама отпада, каже Бојан Ђурић, државни секретар у Министарству животне средине, рударства и просторног планирања.

– У неким општинама не би ни било довољних количина да се би се центар исплатио. Има крајева где би било упутније подићи пункт за сакупљање стрњике, која је такође биомаса и сировина за гориво – наводи Ђурић.

На мало више новца за овај систем држава би могла рачунати када би, као и на остале врсте робе која после употребе постаје опасан отпад, узимала таксу произвођачима и увозницима јестивог уља. Али, то уље је стратешка сировина и његова цена је осетљиво социјално питање. Ударање намета на њега било би, каже Ђурић, као да се таксира хлеб. Производња биодизела ће следеће године ипак добити још један подстицај. Уредбом ће, најављује Ђурић, бити задато да у сваком литру дизела мора бити седам одсто биодизела, то јест да толики проценат мора бити добијен од еколошки прихватљиве биомасе.