Све ружне сцене из брака чији је крај на помолу покушаће да заборави. Сваку масницу, кожни подлив, почупану косу, све погрдне речи, псовке... Двадесетдеветогодишња К. П. из Вождовца једва је, каже, „стисла петљу” и извукла се из зачараног круга насиља у којем је провела безмало годину дана.

– Бројне предрасуде, стид од тога шта ће ко да ми каже ако „отворим” душу, страх од нових безразложних удараца мог супруга, остављање прљавог веша по целом стану, неучествовање у заједничкој комуникацији, одбијање да се подели плаћање рачуна за комуналије... Све ово је бреме које на својим плећима носим већ извесно време. У почетку нисам знала коме треба да се обратим за помоћ, па сам само поднела захтев за развод брака. Срећом, децу немамо, а најближе чланове фамилије нисам оптерећивала проблемима који ме тиште, јер сам се прибојавала њихове реакције. А онда сам схватила да заправо уопште не знам која су моја права као злостављане жене и коме све могу да се обратим за помоћ – објашњава једна од бројних жртава породичног насиља.

Градски центар за социјални рад, полицијске станице, Пети општински суд, бројне невладине организације, општински заштитници грађана, неколико сигурних кућа и склоништа – неке су од установа у којима жртве насиља могу да пријаве породичне проблеме или пронађу утеху на кратко време. Због све већег броја суграђанки које надлежним службама пријављују сексуално, физичко, економско или психолошко злостављање, јуче је у општини Вождовац одржана трибина „Насиље над женама – жртва сам, шта све могу да урадим?”

У вождовачком одељењу при Градском центру за социјални рад напомињу да је од почетка године до 30. септембра на адресу ове установе стигло 169 таквих пријава. Мобилном тиму, који је намењен деци, женама и старијима који су жртве насиља, у истом периоду упућено је 59 позива.

Како каже Мирјана Вељовић, руководилац вождовачког одељења, треба пријавити насиље, а мобилни тим основан пре две године, који чине врхунски професионалци, има велико искуство у раду са насиљем.

– Доступни смо 24 часа, 365 дана у години. Када нас полиција позове на бројеве мобилних телефона, долазимо у најкраћем могућем року и заједно реагујемо како бисмо заштитили жртву – објашњава Вељовићева.

На адресу овог центра је у 2006. години стигло свега 14 пријава, пре две године та цифра се „подигла” на 44, док је 2008. године 126 особа пријавило насиље у породици. Откако је мобилни тим почео да ради, највише позива, њих 173, стигло је у првој години рада ове екипе. Вељовићева је најавила да ће идуће године у саставу вождовачке општине бити отворена и канцеларија за пружање психо-социјалне помоћи као вид подршке злостављаним особама.

Жртве насиља највише занима шта све могу да ураде када дођу у суд и поднесу тужбу која, како објашњава Сања Буква, судија Петог општинског суда, треба да заштити оштећене.

– Обратите се полицији, тужилаштву, центру за социјални рад, али и суду. За то није потребно ништа, сем вашег исказа на парчету хартије, с тим што треба да наведете ваше, као и име насилника, али и адресу становања. Тек на тај начин можемо да закажемо рочиште и покренемо парнични поступак – истиче Сања Буква. Свака жртва насиља која није материјално обезбеђена биће поштеђена плаћања таксе од 1.900 динара колико кошта подношење тужбе, а ангажовања личног адвоката није неопходно. У Петом општинском суду чак постоји просторија намењена женама жртвама насиља, да не би морале да буду у истом ходнику са насилником пред почетак давања исказа. Сведоци насиља могу да буду и малолетна деца, додаје судија.

– Мере заштите жртве, тачније исељење насилника из куће или стана, забрана приступа подносиоцу тужбе и забрана дрског понашања насилника изричу се најдуже на годину дана, иако постоји могућност продужења рока – признаје судија Петог општинског суда. Она, ипак, истиче да у пракси насилници најчешће поштују меру заштите која се односи на исељење из стана. У противном, жртва има могућност да пред Четвртим општинским судом покрене поступак принудног извршења исељења.

– У просеку месечно изрекнемо три мере заштите, а имамо и око 15 предмета насиља над женама – закључује Сања Буква.

М. Бракочевић