Каменица код Ниша – Процене су да по селима Србије живи нешто више од 42.000 старих, самих, које су најмилији и комшије заборавили. Веља, Ненад и Драгутин, окупљени у Удружењу за локални развој из села Каменице код Ниша нису међу њима. Они су преузели ствар у своје руке и у оквиру пројекта „Трећедоба” формирали групе за самопомоћ вршњацима, средили цркву, обновили чесму лековите воде, сами пројектовали и изградили мост од 20 метара, посадили више од 200 борића, праве и поправљају клупе и тарабице око јавних површина, организовали су и долазак теренских лекара који су први пут после неколико деценија обишли поједине засеоке у околини.

– Радимо и немогуће ствари – овим рукама смо насипали ризлу и то читав километар од села до цркве. Спровели смо чак и скрининг прегледе за рак дојке и то пре ове државне акције – говоре нам углас Ненад Јовановић (81), председник, Веља Петровић (75) и Драгутин Ђорђевић (65), показујући плакат на зиду главне просторије у некадашњем Ватрогасном дому који су реновирали и претворилиу „Клубзастарије”.

Ко је најстарији у селу, питамо. „Мој отац, има 89 година”, одговара Драгутин, најмлађи у овој групи. Домаћински нам нуде кафу да се згрејемо (а ко одбије кафу, мора ракију), шалећи се непрекидно. На овим клупама које су сами направили за један дан играју шах, карте, домине… Најбољи је онај који изгуби, јер плаћа пиће, објашњавају нам и одводе у приземље да покажу ватрогасну опрему коју чувају пуних 50 година.

– До 1961. године нас је било много више, било је и разних такмичења. Дуго је све стајало празно, запуштено, а онда смо све обновили, клупе и столице смо исто сами направили, свако има неки занат у рукама. Сад нас је тридесетак чланова, има и младих… Ако нешто треба да се уради одмах се организује акција, ми смо генерације које смо тако васпитаване и тако живеле. И сви се лепо слажемо – причају Веља и Ненад.

Дејан Митић је 1973. годиште и живи у Каменици. На наше питање одакле он у овој причи, одговара да је економски независан, да је његов избор да поподне проводи тако што ће помагати онима којима је то најпотребније и да је то научио у породици, пре свега од оца.

Он објашњава да је било села у којима није било амбуланте, продавница, нити асфалта, да су имали једно село где је пре неколико месеци први пут зазвонио телефон…

– Пројекатјеразвијенусеоским, планинскимобластимајугоисточнеСрбије која су слабо насељена и топретежностаријимстановништвом. Има ту разних животних прича, а велико сиромаштво је извор свих проблема. Баш због тога стари су усвојили моделсамопомоћи за подршкувршњацима, иако морамо признати да је овде једна од ретких локалних самоуправа која пружа подршку оваквим пројектима – каже Митић.

Славиша Динић, председник Градске општине Пантелеј (која обухвата најстарији и најславнији део Ниша), каже да ово јесте једна од најсиромашнијих општина са око 52.000 становника, с пет градских и 12 сеоских средина, али да се управа увек одазива и финансијски и радном снагом.

– Требало их је само мало „погурати” и сад их не можеш зауставити, размахале се чикице, договарају акције, имају идеја и времена, знају где и паре да нађу. Када смо први пут прославили 8. март било је четрдесетак жена, а сад долазе из суседних села, није ни сала школе довољна – надовезује се Митић.

Дејан Петровић, творац награде Ерсте фондације за друштвену интеграцију која је старе из Каменице наградила са 16.000 евра пошто су ушли у финале као један од 30 најбољих пројеката у конкуренцији више од 1.800 пријава из 12 земаља, каже да се на прсте једне руке могли побројати пројекти за старе.

А у Каменици се стално нешто ради – дуж степеница су наслагани џакови цемента. На зиду доминира урамљена црно бела фотографија из 1962. године. Од 11 чланова, остало их је само четворо.

– Имамо доста напуштених кућа, све је углавном отишло у Ниш 1947–1948. године и сад се враћају, а њихови млади остају у граду. Ево у Каменици је 350 кућа, а у Нишу нас је у 400 – прича Ненад који је у граду живео 40 година и сад се вратио у Каменицу. Кажу и да имају три продавнице, добро снабдевене, имају и телефон и интернет, али га слабо користе, углавном кад дођу унуци. Новине им слабо стижу, али кажу да читају „Политику”.

Недостаје им канализација, проблем је и вода јер је водоводна мрежа стара. Испред зграде дома због недостатка воде нису успели да засаде цвеће и дрвеће, али планирају догодине.

На одласку обилазимо и дивљу депонију коју су стари очистили и од које ће направити видиковац. Пројекат Треће доба” сада је прерастао у „Златно доба” и проширио се и на друге општине.

Сандра Гуцијан