Алексинац– Јуче је, девети пут заредом у Алексинцу на трен застао живот. Ћутке и у тишини велики број становника овог градића на ушћу Моравице (Сокобањске) у Јужну Мораву окупио се на платоу испред новосаграђених објеката у улицама Вука Караџића и Душана Тривунца и обележио још једну годишњицу страдања у бомбардовању НАТО у ноћи између 5. и 6.априла 1999.године.

Стигло је ново пролеће у Алексинац, град је обновљен, одавно се у њему нормално ради и живи, али патње и жртве се не заборављају.

У Алексинцу се званично не заказују априлске комеморације. Није потребно. Спонтано, ово је година девета, преживели страдалници из двеју централних градских улица на које су бомбардери НАТО у злочиначком налету за трен избацили на стотине килограма смртоносног товара, окупе се поред спомен-обележја, положе цвеће, запале свеће и у сузама евоцирају сећања на невино страдале цивиле и погром. У „српској Хирошими”, како је цео свет назвао Алексинац после катастрофе коју је доживео априла 1999.године, само те кобне ноћи погинуло је дванаесторо, а тешко повређено четрдесетак грађана. Под бомбама и ракетама НАТО-а у прах и пепео претворено је 35 породичних кућа и 125 станова, уништени су Конфекција „Морава”, „Бетоњерка”, Угоститељско-туристичко предузеће, аутобуска станица... Седам разорних пројектила бачено је на град, где није било војних објеката и донело је ноћ смрти и ужаса.

Страдање цивила и рушење у Алексинцу у ноћи између 5. и 6.априла названо је „колатералном” штетом. Када су сутрадан у миран и питоми град стигли стране дипломате, представници мировних и хуманитарних организација, уверили су се да никакве, посебно „колатералне” штете није било. Ни грешке. Намерно и циљано нападнути су цивили у граду познатом по свом рударском насељу и мирном животу, а да нико ни тада, ни касније, јер су бомбардовања и рушења настављена све до краја маја, није знао да каже – зашто?

И 28.маја „Милосрдни анђео” бомбама је засуо Алексинац. Нова страдања и рушења. Опет је ноћу, кукавички, да се нападач не види, ни одакле долази, ни где бежи, на Алексинац просута смрт, погинуло је троје грађана, срушено на десетине кућа и зграда, уништени скоро сви привредни објекти.

И јуче, када су одали почаст својим страдалим суграђанима, рођацима и суседима, који су погинули у самом граду, али и онима који су као припадници војске и полиције живот положили на браник отаџбине, становници Алексинца опхрвани тугом по ко зна који пут су се питали ко је то спречавао хуманитарну катастрофу на Косову убијајући невине у њиховом комшилуку, далеко од Косова, ко је то од мирног и питомог града направио „српску Хирошиму”.

Свако ново пролеће у Алексинац донесе нове сузе, тугу и тишину... И понос, свакако.