Батине су превазиђене

Да ли ће Србија ускоро постати 38. земља света која је рекла „да” закону којим ће забранити свако телесно кажњавање деце? Или ће, пак, остати у оној великој групи од 161 државе које су одбациле такве предлоге и које и даље родитељима дозвољавају да у васпитне сврхе могу користити и „ћушку”? Професорка са Правног факултета у Београду Ивана Крстић је међу онима који здушно подржавају уношење овакве одредбе у Грађански законик.

„Телесно кажњавање представља повреду дечјег интегритета и права. Зато је важно да не постоји компромис у супротстављању насиља над децом и да држава јасно забрани телесно кажњавање које представља традиционалан вид кажњавања и дисциплиновања деце. Телесно кажњавање није делотворно као средство дисциплиновања, јер учи децу да је насиље прихватљива и одговарајућа стратегија за решавање сукоба”, сматра професорка Крстић.

Она објашњава и да нису оправдане критике да ће због оваквог предлога родитељи бити изложени прогону и кривичном процесуирању.

„Циљ увођења овакве одредбе није примарно кажњавање, осим ако телесно кажњавање не досегне неки озбиљнији ниво повреде телесног и психичког интегритета детета. Циљ ове одредбе јесте да пошаље поруку родитељима, представницима психотерапеутске струке и другим релевантним актерима да је физичко кажњавање деце превазиђено, да оно нарушава њихов интегритет и да може имати многе штетне последице”, објашњава професорка Крстић.

Њен колега са Правног факултета др Милан Шкулић има потпуно другачије виђење о томе шта доноси евентуална промена Грађанског законика. Он се противи таквим изменама, јер то, како оцењује отвара пут злоупотребама.

„Постојећи Кривични закон штити дете на адекватан начин, јер се кажњава сваки облик телесне повреде. Онај ко кажњава дете на бруталан начин увек чини неко кривично дело, почев од насиља у породици до злостављања и запуштања детета. И то је сасвим довољно”, категоричан је др Шкулић.

Пракса показује, како каже, да већи број родитеља користи такву врсту дисциплиновања, па ће реаговање државе онда да буде врло селективно. А уз то треба имати у виду и колико су центри за социјални рад кадровски и технички неопремљени. Тако ће само поједини родитељи да одговарају, имаће проблема, а пракса те врсте ће да остане па ће на крају, уверен је др Шкулић, закон бити мртво слово на папиру. Поред тога, поставља се питање неће ли родитељ који изгуби право да реагује на традиционалан начин, али без неког телесног повређивања, прибећи нечем горем од тога, а то је психичко злостављање које је мање упадљиво, а може бити далеко горе.

Професорка Крстић сматра и да је неопходно послати јасну поруку породицама и друштву у целини да није ништа прихватљивије, нити законитије ударати децу него било коју другу особу. Али додаје и да је за овакве промене потребно дуже време за шта је добар пример Аустрија у којој је забрана телесног кажњавања уведена још 1989. године, а значајан проценат грађана и даље не прихвата забрану телесног кажњавања.

Поврх свега, упозорава др Шкулић, не би смела да се занемари ни психолошка тортура коју би дете преживело због поступка у коме би практично било сведок против својих родитеља које је неко пријавио да су га ошамарили. „Да ли је то увек оправдано? Нисам сигуран”, закључује др Шкулић.