Дечак од десет година није био вољан за разговор, посебно када се спомене школа. Рођен је у Београду. Каже да воли улице и тргове нашег града. Већ их  је све добро упознао и готово да не постоји крај у којем није био. Јер, шта је друго могао и да ради када није ишао у школу, а родитељи нису били у кући по читав дан. Од јутра до мрака су товарили старудије, картон и старе новине да би зарадили. Био је усамљен и препуштен сам себи.

Есад има много старијег брата по мајци који жали што у време његовог детињства није постојало Свратиште. Ипак, био је довољно мудар да схвати да мора да заврши школу, сада ради, али не живи с родитељима и Есадом. Има своју породицу. Ипак, улагао је велики напор да пронађе слободно време да би разговарао са млађим братом. Није био задовољан што му мали брат проводи време у лутању улицама. Уписао га је у први разред, али Есад је издржао само неколико дана у клупи, а онда је бацио ранац са књигама и свескама у један крај бараке и није хтео ни да га погледа. Није марио што је брат молио да настави са школом, обећао му да ће лично разговарати са учитељицом да га опет приме... Онда се сетио: једнога дана, када је био слободан, ухватио је Есада за руку и довео га у Свратиште. Молио је васпитаче да му помогну да заштите брата од скитања улицама.

Старији брат зна да је немаштина тешка, ни њему не прелива. И сам је одрастао у сиромаштву, али је веровао да његов брат може да живи лепше. Нажалост, свратиште није постојало када је он био мали и гладан, а чуо је да много помаже деци улице.

Молио их је и да му помогну да Есад пође у школу.

– Зашто ниси волео школу?

– Било ми је лоше.

– Зашто?

Прво је ћутао. Није хтео да одговори. А онда је спустио ручице на сто, погледао ме право у очи и рекао:

– Задиркивали су ме да сам Цига.

– И то ти је сметало.

– Да, па сам налазио изговоре да ми сметају киша, сунце...

И заиста, када је дошао у Свратиште прво је рекао: „Ја нећу у школу”.

Есад је заволео да долази у Свратиште. Ту је имао редовне оброке, где да се окупа и с ким да се дружи. Старији брат је с времена на време долазиo да види како се Есад влада и да ли је показао жељу да почне с учењем. Одмахивали су главом васпитачи, али нису одустајали, ни они а ни старији брат. На крају је Есад пристао да крене у вечерњу школу и да научи да чита и пише.

Захваљујући великој упорности старијег брата млађи је нашао заклон од сунца и кише у Свратишту.

И што је најважније Свратиште му је донело веру да улица није јединио место за живот, да постоје и добри људи који желе да му помогну када му је тешко.

До бараке у једном од удаљених ромских насеља одлази само да преноћи.

Снежана Прљевић