Ако се добро издресира, човек може бити најбољи пријатељ псу, шалио се својевремено амерички писац Херман Мелвил. Али, ђаво је однео шалу, и то ових дана у Београду, прво у насељу Медаковић а онда на Палилули.

Дорћолски гоничи трамваја, новобеоградски лајавци, чубурски помијари, скадарлијски репојури, врачарски гумогризи, савамалски лињавци и остали припадници лутајућих „београдских пасмина” (има их најмање 5.000, кажу званичне процене), тужно завијају на помен осакаћене керуше Миле и на смрт избоденог ротвајлера Рауфа.

А и јавност се ових дана заинтересовала за случајеве искасапљених, отрованих и закланих паса тек после тортуре над керушом којој су одсечене све шапе и прекланог чувара шљункаре. То су драстични случајеви дивљаштва према животињама, а актери су психопате, гласи општа оцена.

Стручњаци су указали да одсецање шапа може представљати део ритуала неке секте, али да је у овом случају, највероватније, реч „о чину групе умоболника”.

Андреј Протић, из Центра за антрополошке студије, изјавио је за Танјуг да у Србији није забележен такав случај у ритуалне сврхе, али да сличне појаве нису стране у, на пример, САД и да је у Медаковићу реч о мучењу животиње, а не о неком култу приношења жртве. „Када су овакве ствари у питању није од посебног значаја да ли је реч о некој сатанистичкој организацији или сектном деловању појединца јер се свакако ради о поремећеним људима”, уверен је Протић.

У лавини реаговања већина је изразила наду да ће тај скандалозни догађај можда постати прекретница у понашању према животињама, уколико починитељ буде ухапшен и најстроже кажњен. У Закону о добробити животиња за такав акт насиља предвиђена је казна затвора до три године.

Мањина, пак, с друге стране, подсећа и пита: а шта ћемо с власницима паса који своје љубимце пуцкају на луталице, псе и мачке, понекад и на људе. Крволоци су газде, наравно, а не пит бул теријери и остали борбени пси до последњег даха.

Дорћолски пит бул Хогар, рецимо, исувише добро је испунио сулуди задатак свог набилдованог газде: унаказио је, кажу упућени, најмање двадесетак луталица и победио у серији борби у Доњем граду на Калемегдану. На клађењима је, наиме, донео газди прегршт новца. И постао неприкосновен међу локалним питовима.

Рамбо пасјег света, како пит бул теријера називају безосећајни љубитељи борбе паса, важи за врло жилавог борца. Побеђује мастифе, доге, стафорде, булдоге, ротвајлере, родезијске гониче (ловце на лавове), чак и авганистанске псеће гладијаторе (Авганистан је земља с најдужом традицијом борби паса).

Европска кинолошка федерација до данас их није признала као пасмину јер за њих не постоји стандард. Пит може бити свих боја и величина. То је првенствено пас за борбу и једина животиња која ће се тући све док му срце куца. Ускратити му борбу било би исто као када би Ивандеру Холифилду или Николају Валујеву забранили да боксују, куну се одгајивачи злогласних питова.

Овакви пси постали су љубимци гета у градовима широм света. У злогласним четвртима Њујорка, Лондона, Белфаста и Рија ове животиње су статусни симбол. Баш као и на Дорћолу, Палилули, у Медаковићу или Земуну, где су мангупи некад гајили голубове, а данас – питове.

Хулигани препуштени београдским улицама дресирају питове углавном у Доњем граду, на Дунавском кеју, у забаченим земунским двориштима и приградским лавиринтима. Користе их за клађење, заштиту, али и као јак аргумент у свађама и тучама.

А Хогаров газда, као и Милини џелати или Рауфов Психо и даље шетају ту, поред нас. Чувај се човека, а не пса.