Деца без оца – дискриминисана

У мојој крштеници уместо оца стоји црта. Читав живот ме исмевају због те црте, немам никакву заштиту као што имају друга деца. И ја стално чекам да неко стане на ту црту, комшија, држава, ко било само да је јак. Да и ја имам неког ко ће за мене нешто да потегне, сем кеве. Али нема шансе, децу са цртом нико неће!

Ово је само једна од бројних исповести деце која се налазе у архиви Удружења грађана Лунета, које је у сарадњи са Иницијативом за развој и сарадњу покренуло акцију за допуну предлога о оснивању алиментационог фонда, како би деца без признатог очинства имала право на средства из тог фонда. Ова инцијатива ће данас бити јавно пердстављена у Нишу.

Како у разговору за наш лист објашњава Спомена Милачић, психолог из Удружења грађана Лунета, према преднацрту Грађанског законика, права на потпору из Алиментационог фонда имају само она деца која у крштеници имају уписано име оца. Ако су сва деца једнака, зашто нису једнака и када су у питању средства из Алиментационог фонда, поставља питање наша саговорница, која подсећа да према званичној статистици свака пета жена одлази на порођај без бурме, као и да број деце којима уместо имена оца у крштеници пише „непознати” измиче свим статистикама.

– Наше истраживање о самохраним родитељима на београдској општини Врачар под називом „Један али злата вредан“ показало је да на свака два школска разреда „долази“ једно дете непознатог оца, али ја не знам да ли ова статистика важи и за приградске општине или за југ Србије, где су велике миграције становништва. Оно што поуздано знам јесте да више од половине деце која одрастају у домовима и у хранитељским породицама не знају име оца. Држава је дужна да буде „трећи родитељ” и да свој деци плаћа алиментацију, јер она гарантује свој деци иста права. На овај начин држава шаље снажну поруку да се дете не стигматизује и не кажњава због неког „својства” родитеља. Дете има право на достојанствен живот, без обзира да ли му је мајка сексуална радница, а отац хашки оптуженик – категорична је наша саговорница.

На питање – ко су деца без признатог очинства, Спомена Милачић истиче да мајке те деце припадају веома различитим социјалним категоријама – неке од њих су сексуалне раднице којима се трудноћа десила са непознатим мушкарцем, а у другој категорији су особе са психичким сметњама, а трећој припадају „обичне“ жене које су затруднеле у вези са мушкарцем који није желео да призна очинство и које су решиле да саме одгајају дете. Живот пише различите сценарије и често има више заплета и обрта и од руских класика и од шпанских серија, каже наша саговорница и наводи пример девојке која је дете добила у вези са младићем са којим је планирала венчање, док су били у поступку добијања исељеничке визе. Договор будућих родитеља био је да он оде преко Атлантика да свије њихово породично гнездо и да му се она придружи по рођењу детета. Међутим, тај отац никада није купио авионску карту у повратном правцу, а у крштеницу његовог детета никада није уписано његово име. Отац другог нерођеног детета погинуо је у саобраћајној несрећи непосредно након што је заказано венчање. Трећи отац је својој девојци саопштио да му се дете не уклапа у тренутне планове за будућност.

– Свим овим мајкама је заједничко то да морају да буду „народни хероји“ како би се истовремено избориле са финансијама, осудом околине и одбацивањем породице. Наше истраживање показало је да од свих самохраних мајки друштво највише прихвата удовице, па разведене жене и тек на крају – мајке деце без признатог очинства. Овај став околине поклапа се са економским стањем самохраног домаћинства – удовице остварују право на пензију, разведене жене (понекад) добијају алиментацију, а мајке које имају дете са непризнатим очинством немају никаква примања и у свакодневном животу не добијају помоћ – њима нико не помаже у чувању деце, у кувању ручка и у издржавању домаћинства – каже Спомена Милачић.

Деца која одрастају без оца на свој начин разумевања „преводе“ целу ту ситуацију и својим вршњацима најчешће говоре да је „тата умро“ да би сакрила свој маргинализовани статус. Она, међутим, имају свест о томе да су део нечег „срамотног“. Иако је најчешћа прича која се деци прича пред спавање – бајка на тему „тата је морао да отпутује и неће се вратити“, највећи број деце истину сазнаје када на крају осмог разреда вади крштеницу ради уписа у средњу школу и када схвати да је његов отац званично – непознат – каже наша саговорница.

Катарина Ђорђевић