Дете из старачког дома

Када је песмама „Ходи, ходи, моје луче” и „Чујеш, чујеш, чујеш, секо…” измамио осмех од непокретне старице у болничкој постељи, било је јасно зашто радног терапеута Владу Радуља толико обожавају корисници Дома за старе „Бежанијска коса” у Београду. Нема те депресије коју он својом позитивном енергијом не може да одагна, па није чудо што га неки називају дететом Дома, док му други говоре како је он њима и отац и мајка.

Влада ни у ком случају није дете, ускоро ће прославити 30 година радног стажа, и то са својим старцима. Али је он безмало био дете када се овде запослио 1983. године, одмах после средње медицинске школе, и никада фирму није мењао. Три деценије рада са често намћорастим и хировитим старим људима –није ни најмање лако, чак ни за овог весељака, мада он каже да би могао још толико.

–Стицајем околности, трећи разред основне школе завршио сам у Замбији, у Лусаки, а тамо смо у комшилуку имали једног слатког декицу који ми је много причао о животу, пријатељству, старости, поштовању…То ми је некако остало у свести, баш као и та Африка у коју сањам опет да одем кад будем у пензији.

У раној младости Влада се бавио манекенством, спортом, музиком, свирао је хармонику, што му много помаже у настојању да орасположи старе људе. У почетку се запослио као болничар, иако је завршавао вишу медицинску, јер није хтео да буде на терету родитељима. Касније је „аванзовао”, постао је организатор санитетског транспорта, што значи да је водао баке и деке по болницама.

–Тада нису били неки санитети, често сам морао да их носим на рукама –каже Влада, који из тог периода има много лепих прича. – Њима је било жао, чак је једна бакица која је још жива, Боса Бесарабић, одлучила да нам купи санитет, како се ја више не бих мучио. А пре 13 година указала ми се прилика за врло креативан посао вишег радног терапеута, који мени савршено приличи, и који и данас радим.

Са колегиницом Мимицом Џаковић, социјалним радником, и колегом Предрагом Мијићем, радним терапеутом, Влада чини савршен трио у великом колективу Дома, за који такође тврди да је квалитетан. Они свакодневно организују низ активности за кориснике: посела, чајанке, излете, посете другим домовима, одласке у позориште, модне ревије, спортске секције, креативне радионице, књижевна дружења, кулинарске радионице...

–Овај посао не може да се ради ако се не воли – вели наш саговорник. – Мало певања, мало хармонике, мало ринге-ринге-раја, мало гимнастике, покоји виц, па нешто штрикераја, хеклераја, карата, домина, не љути се човече...Дођу депресивни, оду позитивни. Придошлице полако уводимо у наш програм рада и дружења, испипавамо им афинитете и склоности. Осим нас стручних радника, и прве домске комшије нових корисника учествују у њиховој адаптацији. А ја им дођем некако најближи, воле да ми се поверавају, ја волим да слушам и од њих штошта учим. У овом послу морате да будете и психолог и социјални радник и доктор, а највише пријатељ.

Влада још једном подвлачи да му то што ради уопште није досадило и да пуног срца долази на посао.

–Рекао сам колегиницама:„Девојке, кад будем почео да сањам баке и деке, напуштам фирму. То ће бити или знак професионалне деформације, или да се са мном нешто дешава!”

–Али, да куцнем у дрво, и даље сањам неке младе лепотице – каже Влада Радуљ, вечито дете из старачког дома на Бежанији.