Сасвим је уобичајено да телевизор којем је прошао век трајања бацимо поред контејнера, а није реткост ни да угледамо дотрајали рачунар на обали реке. Процена стручњака је да у Србији има више од 200.000 тона електронског и електричног отпада који чека да буде рециклиран.

Уз недостатак свести наших људи о потреби рециклирања електронских и електричних уређаја, како каже Маја Перовић, из „БИС рециклажног центра” из Панчева, који послује у саставу компаније „Божић и синови”, проблем је и у томе што систематско прикупљање овог отпада није организовано на прави начин. Немамо ни закон о управљању отпадом, иако се о њему расправља више од пет година. Предлог овог закона је Влада Србије усвојила, али још није ушао у скупштинску процедуру.

„БИС рециклажни центар” је, по речима Маје Перовић, један од ретких рециклажних центара у Србији где се одлаже и рециклира електронски и електрични отпад. У овом центру може да се складишти око 1.500 рачунарских комплета дневно, а постојећи капацитети нису довољно искоришћени. Она подсећа да дотрајале телевизоре и рачунаре грађани најчешће одлажу у подруме, поред контејнера, на дивље депоније, на обале река... Не треба заборавити да ови уређаји садрже токсичне материје, попут олова, кадмијума и живе. који су отровни и штетни по животну околину.

По речима наше саговорнице, проблем је и у томе што ни домаће компаније нису довољно упућене у могућности правилног расходовања застареле електронске опреме па је често чувају по магацинима.

Да је нешто почело да се мења и на овом плану, сведочи и најновији пројекат Удружења „Хуманост”, које је покренуло оснивање рециклажног центра у коме може да се запосли око 200 радника. Координатори Драгана Линта и Александра Госпавић износе податак да се у Србији годишње рециклира од 12 до 13 одсто отпадног материјала годишње, док се у развијеним земљама Европе тај проценат креће између 50 до 60 одсто. У Јапану се рециклира чак 86 одсто отпада.

Европска унија је донела неколико директива које постављају стандарде за управљање електронским отпадом, рециклирањем онога што може поново да се употреби и смањењем удела токсичних супстанци и материјала. Директива ЕУ која регулише прикупљање и рециклажу електронског отпада обавезује земље чланице да рециклирају најмање четири килограма овог отпада по становнику.

Развијене земље света, према процени Уједињених нација, производе између 10 и 50 милиона тона електронског и електричног отпада годишње. С обзиром на то да се сваке године количина отпада повећава за три до пет одсто потреба за рециклирањем постаје све већа. Да не говоримо о томе да ова врста отпада није ђубре, већ ресурс од којег може добро да се заради. Према процени стручњака, српски електронски и електрични отпад вреди између 60 и 90 милиона евра. Годишњи промет од рециклаже у свету је 160 милијарди евра.