Експерти не верују да је Тито био странац

Спекулације о томе да доживотни председник СФРЈ Јосип Броз Тито није био југословенског порекла, додатно подгрејане објављеним документом америчке Националне безбедносне агенције (НСА), у којем се наводи да је он могао бити Рус или Пољак, историчари, лингвисти и експерти за безбедност – не могу да потврде, чак и ако се има у виду да је његов говор заиста садржао примесе страног акцента.

Др Милан Кољанин, виши научни сарадник у Институт за савремену историју, верује да је документ НСА, настао на основу анализе једног Титовог говора из 1977. године, занимљив пре свега из обавештајних разлога.

– Не бих се упуштао у лингвистичку анализу, нисам стручњак, али би његов чудан акценат могао да се објасни дугим боравком у различитим срединама и учењем разних језика, што је био део његове обуке. Подсећам да је Титов матерњи језик био кајкавски дијалекат хрватског језика, који је веома сличан словеначком језику, као и да му је мајка Словенка и да је пуно времена проводио у словеначкој језичкој средини – објашњава Кољанин.

Са њим се слаже и професор др Михаило Шћепановић, који предаје предмет Дијалектологија српског језика на Филолошком факултету у Београду и на Филозофском факултету у Српском Сарајеву.

– Да би се прецизирало Титово говорно порекло, морао би се прецизно лингвистички анализирати пре свега његов изворни говор. Чињеница је да он није изворни говорник српског језика, што не искључује могућност да је кајкавац, с једне стране, или евентуално да је, боравећи у свету, попримио доста језичких особина других словенских језика, пре свега руског, па тек онда пољског – тврди Шћепановић.

Броз је дуго живео у иностранству и можда најважнији период за његово формирање био је управо период Првог светског рата и међуратног раздобља, подсећа др Чедомир Антић, доцент Филозофског факултета.

– Верујем да је реч о Јосипу Брозу који је рођен у Кумровцу, јер готово да не постоји могућност да је дошло до замене после 1928. године, када он у ствари ступа на политичку сцену. А не видим разлог зашто би пре тога неко мењао мало значајног члана маргиналне и илегалне партије. И мало ми је вероватно да у време раскида са Совјетским Савезом та чињеница не би била разоткривена – наводи др Антић.

Историчар др Војислав Павловић, научни сарадник Балканолошког института, који тренутно припрема нову књигу, Титову биографију, придружује се мишљењу својих колега.

– Он је од своје друге до седме године живео код деде у Словенији. Хрватски није научио како треба, па је стога и први разред основне школе понављао, јер језик није знао. Можда се на тај начин може објаснити да га никад до краја није научио у свом школовању, које се укупно састоји од четири разреда основне и две године шегртске школе у Сиску. Проблем његовог говора не би се ни поставио да је остао да живи у Кумровцу. Но, пошто је постао оно што је постао, траже се компликовани одговори на једну просту животну ситуацију – објашњава Павловић.

Обавештајне службе праве профиле значајних личности и то је рутински метод, истиче професор др Андреја Савић, први директор БИА. Према његовом мишљењу, кључ биографије Јосипа Броза треба тражити у руским, то јест совјетским архивима.

– Тешко је доћи до праве истине. Док се не појаве неки врло чврсти докази, треба прихватити званичне историографске ставове. Мени се чини да је америчка обавештајна заједница у врло озбиљним проблемима, с обзиром на афере које су имали протеклих месеци и година, „Викиликс”, „Снуоден” и друге, па ми се чини да су они под притиском јавности били принуђени да изврше декласификацију „топ сикрет” ствари. Верујем да је то случај и са овим конкретним документом, а не да је реч о политичким разлозима – поручује Андреја Савић.

И Милан Кољанин тврди да су најверодостојније чињенице које су истражили руски историчари, као и они код нас који су детаљније истражили московске архиве. Њему је најближе становиште да је „оригинални” Тито у Москви школован као револуционар.

Професор Михаило Шћепановић, ипак, са нешто више сигурности износи хипотезу о Титовом пореклу.

– Моја је хипотеза да он не припада јужнословенском говорном простору, већ бих рекао да је српски језик учио и никад га није савладао. На хипотетичком плану, мени би пре изгледало да му је матерњи језик руски или кајкавски дијалекат, него пољски или пак српски језик – објашњава др Шћепановић.

----------------------------------------------------------------

Пред смрт бунцао на руском и немачком

Професор др Предраг Лалевић је од 1964. до 1980. свуда пратио Тита као део његовог медицинског тима, и провео са председником његове последње месеце у Љубљани, од 2. јануара до 4. маја 1980. године. „Веома дуго је живео у иностранству, па је прилично заборавио хрватски језик. Рецимо, сећам се да су се Аустријанци хвалили како Тито говори бечки немачки. Провео је и толико година у Русији. Сећам се његових говора са терасе Народног позоришта 1945. године. Његов језик јесте био специфичан, вукао је на руски. Написао сам у својој књизи „С Титом по свету”, да га је Дража Михаиловић приликом њиховог сусрета питао да ли је он Рус. Рекао му је: „Нисам Рус, него Хрват”. А Дража му је на то одговорио: „Ако, ја немам ништа против Хрвата, већ се борим против усташа.”

Мало је познато да је Тито 1980. године провео 68 дана на респиратору, вештачком дисању, подсећа др Лалевић. „Негде у фебруару, пре него што је стављен на респиратор, имао је високу температуру. У тој грозници, са отвореним очима, рецитовао је стихове Љермонтова на добром руском језику, што је мене веома зачудило. Беспрекорно је знао те стихове. А затим је исто тако добро рецитовао једну песму немачких ткача. Бунцао је очигледно у високој температури”, описује професор Лалевић.