Филмови који се „гледају” слухом

Весна Радуловић, запослена у Народној канцеларији председника Републике, води активан друштвени живот – воли дружења, позориште, и биоскопе. Уживала је у многобројним филмовима, али искључиво уз помоћ свог најоштријег чула – слуха. Весна је слепа од рођења, али захваљујући Удружењу слепих „Хомер”, које је у последњих неколико година пионир у адаптацији и синхронизацији страних филмова на српски језик, редовно са многим слепим и слабовидим људима присуствује пројекцијама прилагођених остварења седме уметности. У просторијама „Хомера” јуче је била на отварању трећег српског фестивала филмова, на којем ће до 1. маја бити приказани прилагођени филмови „Петпарачке приче”, „Таксиста”, „Грађанин Кејн” и оба дела Бертолучијевог „Двадесетог века”. И док су током приказивања кратких инсерата кроз звучнике одјекивале српске верзије гласова Уме Турман, Џона Траволте, Хемфрија Богарта, Ингрид Бергман и Клода Рејнса, као и пратећи звучни описи радње филмова, Весна нам је рекла своје утиске.    

– Досад сам била на десетак оваквих пројекција, и могу рећи да је ово одлична ствар. Слепима овакве пројекције страних филмова много значе, јер имају пун доживљај целулоидног остварења а да при том не обавезују друге да им читају титл и описују шта се дешава на великом или малом екрану – рекла је Весна Радуловић за „Политику”.

Драгиши Дробњаку, секретару Савеза слепих Србије, чуло вида било је очувано током првих једанаест година живота. Када је пре неколико лета први пут дошао на једну од „Хомерових” пројекција, желео је да сазна колико слепима може додатно да буде приближен свет филмске уметности.

– Аудио-дескрипција омогућава приближавање филмске уметности слепима и у садржинском и у естетском смислу, као и дубље доживљавање филма. Без прилагођавања, били бисмо знатно ускраћени. Надам се да ће репертоар биоскопа Удружења „Хомер” ускоро бити знатно разноврснији и да ће бити још више културних манифестација овог типа – казао је Дробњак. 

Иницијативу за одржавање фестивала својевремено је покренуо председник Удружења „Хомер” Бранко Бане Матић. Он је рекао да је међу слепима око 30 одсто оних који су некада видели па су изгубили вид, и они углавном могу са лакоћом да реконструишу наративни део синхронизације, уз чију помоћ се прати радња. Они који су слепи од рођења пројекцију доживљавају као радио-драму.

– Нажалост, новац нам је велики проблем. Да није помоћи неких институција, као што је општина Стари град, не бисмо успели да приредимо чак ни овај један филм месечно, колико нам је до сада полазило за руком – пожалио се Матић.

Иван Бранисављевић са својим колегама обавља лавовски део посла. Он монтира целокупан звучни материјал, а то понекад значи и 80 звучних записа различитих улога по филму. Таква разноврсност је слепима неопходна, јер се везују за одређену боју гласа и тако лакше разазнају о којој је улози реч.

– За најдуже улоге ангажујемо професионалне спикере са радија, а каткад и глумце. Иначе, уз српске гласове чују се и утишани гласови оригиналних глумаца. Брзе кадрове прате кратке реченице, а споре дуге. Идеја је дочарати време, место и ликове, а адаптацијом се на специјалан начин дочаравају чак и изрази лица глумаца. Звуци који нису веома битни у датој сцени такође се посебно објашњавају, како не би збуњивали. Слепи, нарочито они који су некад видели, на овај начин постају редитељи сопствених филмова, својим „унутрашњим оком” – објаснио је Бранисављевић.