Панчевачки пут без броја и без наде. Старе бараке у којима живе тужни људи, са бесплатним смештајем и три оброка дневно. Више од два часа, узалуд покушавам да пронађем две породице из Колективног центра за избеглице у Крњачи, које би са екипом „Политике” пошле у Кикинду. Желели смо да погледају куће и имања која су прилично јефтина – до седам хиљада евра, колико Комесаријат за избеглице плаћа куповину сеоских домаћинстава. Уз додатак од 1.500 евра, за евентуалне ситне поправке.

Можда би им се куће допале, можда би бар две породице напустиле те старе бараке и започеле нови живот, у новом дому. Башаид, село поред Кикинде, има школу, продавнице, полицијску станицу, забавиште... Имају струју, телефоне, спроведена је гасификација. Банатско, лалошко село, са гостопримљивим мештанима, на магистралном путу... Село се празни, људи одлазе. Можда би за избегле и расељене iз руралних крајева Хрватске, БиХ или саКосова и Метохије, тамо био спас? За многе, такав сценарио је логичан. А за те људе?

Милорад Бобар је био скептик од часа кад сам крочио у други по величини Колективни центар за избеглице у Србији, отворен у другој половини 1993. године. Некада је имао више од 600 становника, а данас готово упола мање. Тачно 322 особе, од којих су 110 дошле са Косова.

– У последњих шест месеци, две породице су нашле нови дом у сеоским домаћинствима. Фамилија из Босанског Брода отишла је у Алибунар, а жена из Хрватске, пошла је Ибарском магистралом и пронашла кућу недалеко од Београда, у Вранићу – каже Бобар који од 1998. године води смештај у кампу у Крњачи. За последњих 13 година, према његовом сећању, мање од 10 породица је започело нови живот у сеоском домаћинству.

– Тренутно се две породице из кампа у Крњачи интересују за куповину куће на селу – прича Бобар, али се клади да нико неће кренути са нама ка Кикинди.

Људи су већ пустили корење у Београду, деца су им овде пошла у школу, болесни се овде лече...Аветињски делује пејзаж некадашњих радничких барака пропале друштвене фирме из пропале заједничке државе.

Слободан Узелац тражи кућу на селу. „Олуја” га је одувала у Крњачу, заједно са женом и троје деце, из села Зимића, удаљеног 15 километара од Карловца. Живео је на селу, али неће у војвођанско. Село може, али у београдском пашалуку.

– Колико има до Кикинде? Два сата вожње? Не, сувише је далеко од Београда. Ја тражим кућу највише 50 километара далеко одавде, у правцу ка Обреновцу. Радим на грађевини, син се недавно запослио, ћерке су ми болесне и овде имају редовне терапије – каже ми Узелац, одбијајући да макар погледа те куће и та имања код Кикинде.

Његова супруга је још одлучнија. Једва разазнајемо црте њеног лица, кроз мрежу разапету преко прозора бараке која штити од комараца мутаната, заштитног знака Крњаче.

– Кикинда је предалеко. Овде смо започели нови живот.

Ђоровићи су друга породица која се јавила управи кампа, тражећи кућу на селу.

– Побегли смо из два рата. Из Босне смо стигли на Косово, са Косова смо побегли у Крњачу. Ми јесмо за село, за кућу, али да ми град буде близу. Не могу више децу да 10 пута селим из школе – прича Милица Ђоровић, мајка четворо деце. Њена ћерка, завршила је осми разред. Смеје се.

– Мама, где је та Кикинда?

Седамдесетрогодишња Драгиња Ивковић, из села Брђане код Сиска, излази из пренатрпане собе, пажљиво нас слуша, и пита ме, ослањајући се на штаке:

– Сине мој, јели има нешто ближе од те Кикинде?

Трагамо даље. Четрдесеттрогодишњи Синиша из Урошевца нема проблема са километражом до „те Кикинде”. Али он би у супротном смеру. Ка Крушевцу или Крагујевцу. Тамо има родбину, кумове, пријатеље...

– Не, за Војводину ме не везује ништа – кратко се преиспитује у себи – То не долази у обзир.

Заустављам још једног човека из Урошевца који је управо сипао ручак у пластичну посуду. Не жели да се представи. Отели су га на Косову, ратовао је, па је побегао.

– Шта је, хоћете опет да нас селите? Можда вам сметамо у Београду?

Човек из Урошевца је напрасит, раздражљив... Неколико пута је дубоко удахнуо, а потом се извинио.

– Син ми овде студира, овде има шансу да успе. За мене је ионако готово, али желим да будем близу њега. Да га гледам када дипломира, када се ожени, када добије децу... Желим да видим како успева овде у Београду. Молим те, не замери ми због тога – каже човек.

Не замерам му.

– Неће нико да копа. И да оду у ту Војводину, треба им трактор, машине... Да су та села вредела, не би их напуштали, не би те куће биле за џабе. Морате пронаћи некога коме је баш стани-пани – саветује ме Сплићанин Мирослав Ненадић.

Он се снашао сам. Подигао је један спрат близу Батајнице.Горко се смеје. Она породица која је отишла у Алибунар, већ се каје.

Могу ли се осуђивати ови људи због „синдрома београдизације”? Милорад Бобар који ме испраћа, сматра да свако има право на свој избор. Добар или лош, његов је.

Неколико људи изгубљено хода кампом без броја.