Ако једва имате и за „југа”, а баш желите да се возите луксузним аутомобилом, један од начина на који бисте могли себи да помогнете јесте и – да постанете министар. Нова реклама за „ауди” А6 није хтела то да поручи, она се, наравно, обраћала потпуно другој скупини потенцијалних купаца, али, ето, може да послужи и као идеја како да се снађете ако сте се нашли у раскораку између жеља и могућности.

Оглашавајући нову, повољнију понуду за куповину овог аутомобила, продавац предлаже: „Возите се као човек, уживајте као возач... Осећајте се као министар!”. А на слици, кроз отворена задња врата види се луксузно опремљена унутрашњост аутомобила, вероватно од коже, уз поруку: „Ваше министарско место”. Сад, сигурно није једноставно постати министар, па рачунати на то „министарско место”, али у транзиционој Србији последњих година то за одређене категорије становништва вероватно делује лакше него скупити паре (или добити кредит) за куповину престижне лимузине.

Како је оглашивач дошао на идеју да „потегне” баш министарску функцију? Зашто да се не осећате, рецимо, као директор, бизнисмен, цар, или, зашто не, професор, доктор? Зашто је у прилично сиромашној земљи као што је Србија, синоним за луксуз – политичка функција?

Према нашим информацијама, реч је о идеји маркетиншке агенције која је спровела кампању. А у фирми „Порше СЦГ”, која заступа „ауди” у Србији, кажу: „Наш циљ је испуњен, реклама је имала ефекта”. И додају да не разумеју зашто се „диже прашина” око огласа којим су само желели да кажу да је тај ауто, чије се карактеристике јако добро знају, сада доступнији купцима на српском тржишту.

Прашина (ако је уопште има), наравно, не диже се због „аудија” или фирме која стоји иза рекламе и која је, очигледно, вешто искористила чињеницу да је почетком године победила на тендеру који је расписала Управа за заједничке послове републичких органа за набавку 40 аутомобила високе класе, минималне запремине мотора од 3.000 кубика. За републичке органе (а то значи и за министре, али и за скупштину, судове, агенције, дирекције и друге државне органе) тада је купљено 40 „аудија” А6. Цена ових аутомобила у „Поршеовом” продајном салону, како је „Политика” већ писала, износила је у то време око 54.400 евра (за модел са серијском опремом, док додатна опрема значи и још неколико хиљада евра више), али држава је оволику поруџбину добила са попустом.

Оно што је занимљиво у вези са овим огласом јесте то што је показао, или истакао чињеницу да се политичари у Србији очигледно доживљавају као засебна друштвена класа, односно да је њихова професија постала прилично уносна. И да то можда може да значи да ће у догледно време нека агенција за некретнине лансирати слоган „станујте на министарском нивоу”, а туристичке агенције ће позивати грађане да „летују као министри” (или посланици, политичари, свеједно).

–Мислим да је Бодрум пропустио ту шансу пре неколико година. Могао је лепо да се изрекламира, у време оне афере, као туристичка дестинација политичара – прихвата ову „идеју” Надежда Миленковић, креативни директор рекламних кампања.

– Ту јесте нека суштина: да се политичар овде перципира као неко са много пара и погодности за мало труда и за никакву одговорност. То се дефинитивно некако етаблирало и мислим да су се они који су правили ту рекламу за „ауди”, ослонили на то, на то неко наше уопштено виђење политичара – да то јесте најпрофитабилнији посао и струка у овом тренутку, поготово како то перципирамо ми који се не бавимо политиком – каже она оцењујући да су креатори поменуте кампање вероватно „ишли на то да направе неки штос”.

Да ли су, успут, „ујели за срце” ону већину грађана Србије која у овакву лимузину може да уђе само једном годишње, и то ако плати улазницу за сајам аутомобила? Јер, и од њихових пара (пореза) купују се оваква возила за државне органе. Надежда Миленковић сматра да политичарима не би требало да буде свеједно како ће их грађани доживљавати, али, у конкретном случају, мисли да им овај оглас неће нашкодити. „А тек да ће их насекирати – то сигурно не”, додаје она.

Свакако неће ни повратити уздрмано поверење грађана у њихову браншу.

Социолог Срећко Михајловић истиче да спадамо у ред земаља које, генерално узев, немају поверења у политичаре. При том, како каже, „далеко смо од земаља у којима је прилаз политичарима нормалнији и реалнији”, јер је код нас тај прилаз засићен нашим страначким симпатијама, па немамо поверења у оне који нису „наши”, мада ни у „наше” то поверење није велико. Према његовим речима, то су ефекти нашег лошег искуства с политичарима у вишедеценијском периоду, нашег схватања да политичка елита није дорасла проблемима у којима се налази ово друштво.

– Медији нас, с друге стране, обасипају подацима о бахатости политичара, о њиховим стварним или измишљеним приходима, о разним бенефицијама. На крају, довољно је ово што чујемо свакодневно, а годинама, о томе која су примања народних посланика, о томе да они добијају новац „на реч”, о томе колико су потрошили за своја путовања. Не знам да ли би неки приватник дозволио да му фабрика не ради неколико месеци, а он редовно исплаћује прилично добра примања својим радницима. Ако то није дозвољено обичном човеку, зашто је то дозвољено народним посланицима? Дакле, човек лако пронађе разлоге да лоше мисли о политичарима и уопште да нема поверења у политику и политичаре. Због тога, наша политика, наша политичка елита нема тaj социјалнi капитал који би им омогућио и да се мало комотније понашају у сфери политике – оцењује Срећко Михајловић.

Наводећи да се „лако примамо” на разне медијске приче из политичке сфере, чак и оне које су без икаквих доказа, он то објашњава чињеницом да смо свакодневно суочени с тим да видимо да неко боље живи, а да знамо како је нама. И тај раскорак између нас, без обзира на то шта имамо од образовања и где радимо, и оних других, опет без обзира на њихова знања и њихове одговорности, нама, који смо научили на какву-такву једнакост делује страшно. „Једноставно, ми се још нисмо навикли на капитализам, о капитализму лоше мислимо а морамо да живимо у њему. И то што неко живи као капиталиста, нама смета, без обзира да ли је тo заслужиo, или је на неки начин покраден од нас”, каже Михајловић.

А је ли у реду да нам смета ако политичари, представници власти и опозиције, који примају плате из оскудне републичке касе у коју сви улажемо  живе као капиталисти? То, по речима Срећка Михајловића, треба да нам смета. Али… „Ја само хоћу да кажем да треба да нам то буде белодано предочено, да не буде измишљено, да не буде рекла-казала, чули смо, прича се…”, каже он.

И све док оволико политике буде у нашим животима, биће и политичара у рекламама. Како примећује Надежда Миленковић, ми много више него већина држава живимо политику. „Некако смо и усмерени на њу, пратимо политику, причамо о томе, и у том смислу је крајње логично да рекламне кампање почну то да користе, било на духовит, било на неки други начин. Али то јесте једна тема која је акутна”, истиче она. Због тога, додаје, као што је нормално да, ако су актуелне Олимпијске игре, направите кампању у вези са њом на неки начин, онда је, наравно, логично и да помињете политичаре, или да на било који начин своју кампању доведете у везу са њима.