Хавајац постао заклети Србин

Чачак – Дјуен Снеј (46), аутомеханичар из Хонолулуа, од Срба је узео православље за веру, Видовдан за славу и Весну за невесту. Због своје изабранице је напустио родне Хаваје и посао у Перл Харбуру и данас је Чачанин, додуше са тек двадесет дана стажа.

– У души, ја сам Србин – каже нам разговетно, наравно, на српском језику. Са изабраницом ће, додаје, од понедељка започети петровдански пост. Ишчекује да му Весна нађе посао у неком чачанском сервису за поправку аута и навикава се на своје ново име – Лазар.

Весна Биорац упознала је свог супруга путем Интернета и могло би се рећи да је то била љубав на први „клик”.

– Студирала сам теологију, бавим се сликањем икона и од тога живим, провела сам седам месеци у манастиру Жича и није ми било стало до неке везе само ради везе. Чекала сам човека за којег бих се удала, и упознала сам га прошлог октобра, на глобалној мрежи. Разговарали смо и гледали се преко монитора. Већ почетком децембра одлетела сам у Хонолулу и остала код Дјуена до фебруара – прича нам Весна, додајући да је тада, пре четири месеца, њихова веза дошла до животне раскрснице:

– Нисам могла да се прилагодим западњачком начину живота, Лазар је то разумео и одлучили смо да заједно пређемо у Чачак. Ја сам се вратила прва да овде припремим венчање а он је остао још три месеца, да би средио своје послове.

У Веснину галерију икона „Перивој”, у центру Чачка, дошао је у мајици са четири оцила на левој страни груди, а леву руку красила је тетоважа урађена на Хавајима: истетовиран српски грб и речи „Србија у мом срцу”.

Венчали су се 16. маја у цркви у селу Сурдук, између Београда и Новог Сада. Службу на венчању држао је Веснин духовни отац Војислав Билбија, старешина српске црквене општине у Ротердаму и исповедник наших затвореника у Схевенингену, који у Сурдуку има кућу.

– Отац Војо није присталица веза преко Интернета, али за ову каже да је чудо божије. Необично је да човека који вам потпуно одговара нађете на сасвим другом крају планете, и још да он толико воли моју земљу – истиче Весна.

А Дјуенов улазак у „српску причу” започео је пре десет година. У граду Хонолулуу је у то време постојала српска колонија која је имала осамдесетак људи. Они су, током бомбардовања НАТО-а наше земље, организовали протестна окупљања, а Дјуен им се придружио. Своје нове познанике је замолио да га науче неким уобичајеним фразама српског језика.

– Ти не можеш да научиш српски, јер си глупи Американац – одговорили су му, пецкајући га, али без злобе.

И тада се код Хавајћанина пробудила црта карактера која је била прва духовна спона са нашим народом – инат. Почео је пасионирано да крстари Интернетом и чита све што је могао да нађе о Србији и Србима.

– Годинама читам „Политику” на Интернету, зато што су ваши текстови увек озбиљни и садржајнији него у другим новинама. Ја вам се дивим као народу, шта сте само све проживели под Турцима и у Првом светском рату – искрен је Дјуен.

Круна дотадашњег посвећења нашој култури и традицији догодила се 2007: те године умолио је владику западноамеричког Максима да га испита и покрсти током своје посете Хонолулуу, а церемонија је обављена у грчком храму. Тако је Дјуен напустио католичку веру и прешао у православље. Надао се, каже, имену Душан, због сличности са својим именом, али Душана нема међу свецима и заштитницима. Зато је постао Лазар, по цару и светитељу, а Видовдан му је одређен за крсну славу.

Гвозден Оташевић

-----------------------------------------------

Други српски зет из Америке

У Чачку живи још један српски зет из Америке, Тексашанин Роберт Тејлор (79). Он се још 1956. оженио Чачанком Катарином Вранић, а већи део брачног живота провели су у САД. У нашу земљу вратили су се 1997, када су многи одавде одлазили или о томе маштали.

И Тејлор је 1992. прешао у православну веру, добивши наше име Никола.