Пробој Солунског фронта (Фотодокументација „Политике”)

Ако је пробој Солунског фронта војно чудо, још веће је чудо да га је извела војска коју ниједан нормални генералштаб не би послао ни на релативно безазлене мирнодопске маневре, имајући у виду њено здравствено стање.

Ова констатација професора др Бране Димитријевића, изречена на прошлонедељном научном скупу „Српски војни санитет 1917–1918”, на неки начин одсликава основни тон, илуструје кључно питање с којим су се суочили учесници овог скупа. У рефератима и расправи изнето је сијасет поуздано утврђених а мало познатих чињеница, које нас још упечатљивије уверавају у готово нестварни подвиг српске војске током пробоја Солунског фронта 15/16. септембра 1918. године и њеног даљег борбеног напредовања. Све се одвијало у фуриозном темпу, што је и омогућило да после тачно 45 дана од почетка пробоја фронта, 1. новембра, буде ослобођен Београд.

Када је Бугарска пред тим силовитим налетом српске војске капитулирала већ 29. септембра, немачки цар Виљем II у једном телеграму није могао да скрије свој бес: ,,62.000 Срба одлучило је исход рата. Срамота!”

После само месец и по дана, 11. новембра, капитулирала је и Немачка.

Током тих ратних операција, од пробоја Солунског фронта до капитулације Немачке, из строја српске војске избачено је 42.753 бораца, од тога 9.303 погинула и умрла, што је чинило око 22 одсто њеног укупног састава.

Пре одлучног налета којим је повраћена слобода, у српској војсци је било само 172 лекара, а уз њих и 119 медицинара.

Упркос томе, српске санитетске јединице, обликоване према француској доктрини за алпске трупе, „без већих проблема извршавале су поверене дужности”, констатовао је др Александар Недок, један од најбољих зналаца српског ратног санитета. Захваљујући његовом непосредном залагању протеклих година организовано је неколико научних скупова сличног карактера, тако да је овогодишњом расправом заокружена генерална слика о српском ратном санитету, од Првог балканског до краја Првог светског рата.

Шачица лекара и медицинског особља на Солунском фронту херојски се борила да збрине рањене борце, да умањи последице разних болести, посебно маларије, али се суочила и с тешко премостивим тешкоћама због силовитог налета 27.000 пешадинаца српске војске. Они су дневно, под борбом, прелазили од 10 до 15 километара, на теренима надморске висине од 1.000 и више метара, остављајући далеко за собом делове својих санитетских јединица неопходне за прихват и лечење рањеника и болесника.    

Транспортна средства била су ван употребе јер су комуникације и земљиште били разорени тешким бомбардовањем на почетку офанзиве, што је само додатно отежавало рад војног санитета и снабдевања бораца. Четири врхунске српске хируршке болнице остале су приковане на полазним позицијама, три у Битољу и једна у Солуну. Како се фронт „удаљавао”, остајале су без посла.

„Епидемија грипа разбеснела се за кратко време, проузрокујући знатне тешкоће у раду француских и српских санитетских јединица”, подсетио је др Недок, али српски војници, иако „исцрпљени брзим надирањем, недовољно храњени, десетковани грипом који је буктао и борбеним губицима који су се гомилали, ничим се нису могли задржати”.

Поглед из угла специјалистичких служби још уверљивије потврђује колико је стање здравља српских војника било у несразмери с њиховим херојским делом ослобођења.

„Застрашујуће стање оралног здравља код српских војника и официра” др Брана Димитријевић је илустровао податком да је на узорку од 658 људи, у једном брдском дивизиону, њих 570 (близу 90 одсто) било са кварним зубима (са више од 20 кварних зуба чак 27 одсто). И због тога, али пре свега због последица рањавања, у зубној станици у Водени, основаној новцем Леди Тебет 1. јануара 1917, током двогодишњег рада збринуто је чак 17.900 болесника.

На другој страни, српска војска је већ од 1914. године имала посебно „Одељење за изломљене и повређене вилице” под руковођењем др Атанасија Пуља. Он је развио методу „балканске клацкалице”, посебне направе којом се тегом, преко котура, извлачи, заправо враћа на своје место уназад утиснута а преломљена горња вилица.

Професор Димитријевић изнео је сведочење из 1973, када је у болници „Краљица Марија” у предграђу Лондона видео један случај лечен том методом. Његов колега, др Норман Роу, касније члан Краљевског удружења хирурга, био је немало изненађен када је чуо потанко објашњење где је и када та метода „балканске клацкалице” настала.

Лежећи у рововима од 1916. до пробоја Солунског фронта, српски војници су били „ипак изнурени, јер су били изложени непрекидним и душевним и физичким напорима и потресима, а раслабљени тифусима прележаним у Србији и при повлачењу, смлаћени скорбутом, маларијом и денгом на фронту”, забележио је у свом дневнику отац српске ратне хирургије Михаило – Мика Петровић.

Услед тога, код војника се јавила хемераполија (кокошије слепило) „не у једном, не у десет и сто, но у хиљадама случајева”. Многи од тих болесних војника су на ноћним стражама били буквално слепи па су доспели и на суд. У легендарну Прву хируршку болницу Врховне команде у Драгоманцима (данас Апсалос) стигао је, међутим, др Ђорђе Нешић, очни лекар. „Једино њему и ником другом има да заблагодаре хиљаде српских војника са хемеролопијом, и са другим акутним променама… те су спашени да не ослепе… враћени и војсци и својима здрави”, записао је Петровић у свом дневнику.

На његове речи је у свом реферату подсетио др Брана Димитријевић, дајући путоказ у трагању за одговором на питање како је та и таква војска, упркос катастрофалном здравственом стању, могла да се херојски избори за слободу отаџбине.