И даље живе најкраће

Рамадан Кајтази, специјалиста опште медицине, за себе каже да је једини лекар у Београду који се изјашњава као Ром. Он има само два пацијента Рома.

Кајтази ради у Дому здравља Врачар. У тој београдској општини је мало Рома, највише их је у Земуну, на Вождовцу и на Звездари. И податак да се у Војводини први Ром уписао на Медицински факултет пре пет-шест година говори о здравственој заштити Рома.

Кајтази каже да је животни век Рома најкраћи, иако је продужен.

„До деведесетих година прошлог века Роми су у просеку живели 27 или 28 година. Од 1990. до 1995. године животни век им се продужио на 39 година у просеку, а од 2000. Роми просечно живе 50 година. Од 2001. било је наглих добрих промена за Роме. И Декада Рома (2005 – 2015. година) довела је до побољшања животног стандарда и просвећености. Може се рећи да се иде убрзаним бољитком. Роми се више образују, нису више непросвећени као раније и имају боље услове становања”, истиче наш саговорник.

По њему су најобразованији Роми живели на Косову и Метохији. Тамо је, пре агресије НАТО на Србију, било 15 лекара који су знали ромски језик, што је значајно јер 80 одсто Рома до поласка у школу није знало српски језик.

Роми који живе у Београду имају здравствене књижице, али дошљаци их немају.

„Ромкиње користе здравствену заштиту, више су просвећене и образоване од Рома. Али на бироу за запошљавање чека 380 Ромкиња са средњом школом. Треба их запослити како би им се омогућило боље становање, а тако ће им и просвећеност била већа. Животни стандард Рома и поред побољшања је на најнижој лествици, а сваки инфицирани Ром је опасност и за друге”, каже Кајтази и додаје:

„За Роме се може рећи да болују од болести прљавих руку. Значи да их прате болести респираторног и дигестивног тракта и кожних промена. Те болести обично почну тако што се прљавим рукама инфицирају, па се стварају штетни агенси. И храну уносе прљавим рукама па им оболева желудац, а хране се нередовно и једнолично. Прљавим рукама додирују кожу па долази до промена. На 500 оболелих од туберкулозе, 60 одсто је Рома.”

(/slika2)Један од начина да се побољша здравствена заштита Рома јесте и увођење институције здравствених медијатора од 2008. године. Улога ромских здравствених медијаторки је да воде евиденцију о здравственом стању житеља ромских насеља, да раде са њима на подизању свести о неопходности вакцинације деце и значају правилне исхране и хигијене. Оне треба да укажу Ромима на значај правовременог јављања лекару, али и да их упознају с њиховим правима и да им помогну да добију здравствене књижице. Прошле године запослено је 15, а ове још 30 ромских здравствених медијаторки.

Томица Милосављевић, министар здравља истакао је недавно да се ниво развоја сваког друштва мери потпуно једнаким третманом сваког грађанина, и да је здравственим системом Србије у последње време обухваћено све више грађана ромске популације.

„Кроз многе активности укључено је 18.000 људи из више од 5.000 породица, 872 детета су вакцинисана, 61 трудница је први пут била на гинеколошком прегледу, много жена било је на систематском прегледу, у образовни систем укључена су 24 ромска детета, а отворени су и други облици помоћи”, навео је Милосављевић.

Проблем лечења Рома је увећан чињеницом да многи од њих раде у „сивој економији“. „Када се живи у сиромаштву, губитак прихода због болести постаје озбиљан проблем, зато што се не могу очекивати никакве надокнаде за оне који раде у сивим зонама економије. У оваквим случајевима деца су та која морају да преузму одговорност коју би требало да сносе власти. Када преузму одговорност одраслих, то се драматично одражава на њихово школовање, живот и будућност”, каже се у Уницефовој публикацији „Раскинути ланац искључености – ромска деца у југоисточној Европи”.

И сами Роми кроз своје невладине организације и публикације помажу својим сународницима да квалитетније живе. Али, и поред тога што је животни век Рома продужен, већина њих још живи у лошим условима, велики је проценат смртности новорођенчади, а већина се не вакцинише на време. Према подацима Уницефа, истраживање од октобра 2005. до јануара 2006. године показује да је смртност одојчади у ромским насељима 25 на хиљаду живорођене деце. Вероватноћа умирања пре пете године је око 28 на хиљаду живорођених – скоро три пута већа од националног просека. У ромским насељима осам одсто деце је потхрањено, а 20 одсто заостаје у расту.

Ивана Анојчић