И девојке желе у Војну гимназију

У клупе Војне гимназије први пут после 40 година требало би да седну и ученице. Начелник школе, пуковник мр Милан Стевић каже да је интересовање родитеља огромно, да му телефон непрекидно звони, али да ће последњу реч ипак дати Министарство одбране. Док обилазимо Војну гимназију смештену тик уз стадион „Партизана” мајор Десимир Милићевић, руководилац групе за односе са јавношћу, објашњава нам да је тренутно у интернату око 350 ученика и да је у току селекција кандидата за 39. класу, која ће у школске клупе сести у септембру. Сваке године буде примљено око 120 ученика, а више од 1.000 их конкурише.

Школа ради по угледу на француску војну гимназију, професори су цивили, наставни план и програм је идентичан гимназији општег типа, а војска се ученицима приближава кроз ваннаставне активности и факултативне предмете. Енглески говоре сви, а као други језик се уче француски, руски или немачки.

Час почиње на време, нема галаме. Пушење и алкохол су забрањени, ђаци слушају наставу у две смене, имају редаре и дежурне, а на спавање одлазе око 10 сати увече. Собе су трокреветне, чисте, сређене под конац, без сувишних детаља. Ученици могу да излазе сваки дан, за викенд могу да иду кући уколико немају обавезе, „посете девојака су дозвољене, као и љубљење ако не гледам”, кроз шалу додаје начелник. Ђаци могу да бирају између 26 секција, од роњења и веронауке до рагбија и плеса.

Пуковник Стевић је и сам некадашњи ђак ове школе, набраја нам своје другове који су сада у војном врху Србије, али и Црне Горе, Хрватске и Македоније и каже дас овде сваке године пријави по 10 кандидата на једно место.

Сваки кандидат пролази кроз неколико кругова селекције, уз полагање пријемног испита из српског језика и математике. Здравље је на првом месту, а потом психолог школе и клинички психолог с ВМА дају процену успешности ђака.

– И ту се догоди да отпадне квалитетан кандидат, јер се кроз разговор открије да ово није његова жеља, већ да су га родитељи натерали. Имамо доста ђака из Војводине, традиционално из Ниша и околине, а последњих година је све више деце из Београда – каже пуковник Стевић.

На наше питање да ли се гледају родитељи кандидата, начелник одговара да није битно ко су родитељи, да већина ученика припада средњем слоју, а последњих година у клупама седе и деца правника, официра, бивших министара…

– Ми смо практично једини колеџ у Србији. Ово су талентована, одлична, добра деца и заслужили су да буду овде и да се у њих и више улаже – каже начелник и додаје да држава у сваког ђака уложи за четири године око 15.000 евра.

(/slika2)Ученицима је буквално све обезбеђено – од гардеробе и уџбеника, до смештаја и исхране у интернату, а ту је и џепарац од око 5.000 динара.

– Отприлике сваки пети напусти школовање, то је уобичајени проценат и за друге средње школе у Србији. Често се догађа да после у другој школи буду веома успешни – кажу психолог Валерије Љубичић и мајор Милићевић и додају да то не значи да су наставници строги, већ да се само држе критеријума.

Најбољи ђаци могу да бирају смер на академији и имају предност за школовање у иностранству. На Вест Поинту су тренутно двојица ђака ове гимназије, а у свету их има укупно 16.

Садашњег директора је у гимназију примио психолог Љубичић, легенда школе који после 38 година рада одлази у пензију. Док седа преко пута свог бившег ђака каже кроз осмех да се није покајао, да се контакт са ученицима не губи ни током њихове даље каријере и да се они јављају када се жене, разводе, када имају проблема с децом…

– Када сам почињао да радим, највећи проблем је био што читају романе а не класике, а данас што ништа не читају. Тада су била два програма на телевизији, а данас је ту сателитска, компјутери. Девојке се упознају и везе прекидају преко Фејсбука – прави Љубичић паралелу између „некад” и „сад”.

На наше питање који то проблеми муче будуће официре, он одговара да су проблеми универзални – љубавни, породични, лоше оцене... Има и оних који покуцају на врата школског психолога јер нису сигурни да ли су одабрали праву школу, а он им онда помаже да схвате „да се официр не постаје на силу, већ само ако се воли”.

Никола Филиповић из Сремчице и Алекса Ивковић из Смедеревске Паланке наводе нам пример својих другара који нису добро спремили пријемни, јер су мислили да је од знања важније то што могу да ураде 100 склекова.

– Обуку свако може да прође, али официр мора да буде веома образован. Напорно је, потребно је доста труда, али се исплати – кажу углас ови ученици друге године и надају се, будући пилоти.

Ученике 37. класе питамо да ли би у школи ипак нешто променили, осим професора. Кроз осмех одговарају да немају замерке на наставнике, али да би било добро када би имали и девојчице у школи и када би држава издвајала више пара за ову једину војну гимназију не само у Србији, него и на простору бивше Југославије.