Meni

Društvo

Jevtinije utvrđivanje očinstva

Odgovor na pitanje čije je dete – dobija se uzimanjem brisa sa unutrašnje strane obraza ili vađenjem nekoliko kapi krvi iz prsta (potencijalnog) oca

DNK laboratorija Instituta za sudsku medicinu u Beogradu (Foto D. Jevremović)

Svaki treći muškarac koji pređe prag Instituta za sudsku medicinu u želji da svoju pretpostavku o očinstvu proveri u DNK laboratoriji Instituta za sudsku medicinu više se ne odaziva na „tata”. U želji da saznaju da li mališani sa razlogom nose njihovo prezime, 10 do 15 muškaraca svakog meseca u ovu genetičku laboratoriju donose dečje cucle, četkice za zube, čaše sa otiscima usana, bočice od mleka, pelene i pidžamu u kojoj dete spava. Istovremeno, svakog meseca se povede između pet i osam sudskih postupaka za veštačenje spornog očinstva.

Dr Oliver Stojković, forenzički genetičar i šef DNK laboratorije Instituta za sudsku medicinu, kaže da se odgovor na pitanje čije je dete – dobija jednostavnim uzimanjem brisa sa unutrašnje strane obraza ili vađenjem nekoliko kapi krvi iz prsta (potencijalnog) oca. Iako ljubav i vernost nemaju cenu, cena utvrđivanja očinstva je pre nekoliko dana pojeftinila i sada iznosi 24.619, umesto 37.000 dinara. Ova ekonomsko-genetička računica važi za potencijalnog tatu i dete. Ako se ustanovi da muškarac koji je dao bris iz sluzokože usne duplje nije otac, doplata za sledećeg koji bi mogao da konkuriše za tatu košta oko 6.000 dinara.

„U genetičkoj laboratoriji svi mitovi o ženskoj intuiciji padaju kao kula od karata – dešavalo se da majka sumnja na dvojicu muškaraca, a da DNK analiza potvrdi da je Orson Vels bio obdaren genetičkom intuicijom kada je pravio svoje filmsko remek-delo ’Treći čovek’. U živom pamćenju ostala mi je jedna žena koja je, u želji da sazna koje prezime da upiše u krštenicu svog deteta, dovela tri muškarca u DNK laboratoriju. Sva trojica su znala da su još dva muškarca u ’igri’ za očinstvo i svi su veoma želeli da baš njihovo ime bude upisano u dečju krštenicu. Naravno, bilo je i obrnutih slučajeva – da muškarac dovede dvoje dece u genetičku laboratoriju i ustanovi da ovom čovečanstvu nije ostavio naslednike“, priča dr Oliver Stojković.

Naš sagovornik podseća da se utvrđivanje očinstva može zahtevati u okviru sudskog postupka, koji je najčešće rukovođen željom majke da utvrdi, odnosno muškarca da ospori – očinstvo. Porodični zakon i Zakon o parničnom postupku podrazumevaju pisanu saglasnost obe strane, što znači da niko nema prava da „osumnjičenog“ muškarca prisili da ode na genetičko testiranje, zbog čega sudski postupak za utvrđivanje očinstva može da traje deceniju – dve.

Ipak, najveći broj zahteva za utvrđivanje očinstva dolazi od očeva i majki koji ne žele da otkriju sopstveni identitet, niti deteta kome „traže“ oca. Dr Stojković objašnjava da su takvi dužni da na genetičku analizu donesu uzorke koji sadrže biološke tragove deteta, a oni se najčešće nalaze na cucli, kašičici i bočici kojom se dete hrani i ličnoj garderobi deteta – pelenama, benkicama i majicama. 

Naš sagovornik podseća da je zanimanje za DNK analizu na velika vrata radoznalosti čovečanstva ušetalo pre jedne decenije, kada je grupa genetičara iz Edinburga sprovela anonimnu studiju u jednom obdaništu, čiji su rezultati nedvosmisleno potvrdili da svako deseto dete pogrešnog čoveka naziva ocem. Rezultati genetičkih istraživanja koja su potom rađena na svim kontinentima sveta potvrdila su tezu da svako deseto dete u populaciji nosi pogrešno prezime.

Iako su ponekad potrebne godine i decenije da roditelj posumnja da dete nosi „odgovarajuće“ prezime, genetičarima je potrebno svega nekoliko sati da otklone sve dileme oko identiteta stanovnika ove planete.

„Svaki roditelj predaje svom detetu u nasleđe po 30.000 gena, ali mi proveravamo samo 16 gena za koje znamo da se veoma razlikuju među ljudima, odnosno proveravamo da li identična kombinacija tih 16 gena postoji i kod deteta i kod muškarca koji je označen kao otac. Verovatnoća da dva muškarca imaju identičnu kombinaciju gena je praktično nemoguća, a izuzetak od ovog genetičkog pravila predstavljaju jednojajčani blizanci. Teoretski posmatrano, ako dva rođena brata – jednojajčani blizanci ’konkurišu’ za oca, šansa da pogrešimo koji od njih je ’pravi’ otac iznosi pola-pola”, objašnjava dr Oliver Stojković.

Nauka je omogućila da se već od desete nedelje trudnoće ustanovi genetički profil embriona i razreše dileme budućih mama o identitetu očeva, a isto tako je moguće i posthumno utvrđivanje očinstva – svake godine stručnjaci ove genetičke laboratorije izvrše desetak ovakvih analiza. 

Katarina Đorđević

objavljeno: 02/03/2010

Poslednji komentari

Јован Јовановић | 27/05/2010 08:49

@ mila simic, 02/03/2010, 06:24 Правилно је и "јевтино" и "јефтино". @ sima kosmos, 02/03/2010, 08:30 Свако дете ЈЕСТЕ очево! Друга је прича да ли је мужевљево или не.

emin hadziagovic | 23/06/2010 13:01

ima ljudi koji za 24000 dinara rade tri meseca kao np.ja i jedva postizem da ishranim dete koje mozda nije moje jer imam neke sumnje. zeleo bih bar tu sumnju da odklonim ali dnk analiza skupa nemogu da postignem sve to mozda budem i iskolovao tudje dete dok vase cene padnu.a zene koje su spremne na to treba da se stide neznaju kakav je to bol

bela leda | 31/05/2011 09:11

Ja mislim da nije reč o tome da li ćeš voleti ili ne, da li ćeš odhraniti dete ili ne, reč je o tome da čovek mora znati ISTINU. Laž je laž i nema šta da se razmišlja, ima muškaraca koji znaju da li je dete njihovo, zanju da je genetski neko drugi otac ipag vole i ipak se trude da ostanu dobri roditelji. Drugo je kad misliš da je tvoje a lagaju te celog života!! Zato ja mislim treba znati istinu i to je najvažnije.

Za Vaš uređaj postoji Andorid aplikacija, želite li da je instalirate?

Instaliraj Kasnije