Сваки трећи мушкарац који пређе праг Института за судску медицину у жељи да своју претпоставку о очинству провери у ДНК лабораторији Института за судску медицину више се не одазива на „тата”. У жељи да сазнају да ли малишани са разлогом носе њихово презиме, 10 до 15 мушкараца сваког месеца у ову генетичку лабораторију доносе дечје цуцле, четкице за зубе, чаше са отисцима усана, бочице од млека, пелене и пиџаму у којој дете спава. Истовремено, сваког месеца се поведе између пет и осам судских поступака за вештачење спорног очинства.

Др Оливер Стојковић, форензички генетичар и шеф ДНК лабораторије Института за судску медицину, каже да се одговор на питање чије је дете – добија једноставним узимањем бриса са унутрашње стране образа или вађењем неколико капи крви из прста (потенцијалног) оца. Иако љубав и верност немају цену, цена утврђивања очинства је пре неколико дана појефтинила и сада износи 24.619, уместо 37.000 динара. Ова економско-генетичка рачуница важи за потенцијалног тату и дете. Ако се установи да мушкарац који је дао брис из слузокоже усне дупље није отац, доплата за следећег који би могао да конкурише за тату кошта око 6.000 динара.

„У генетичкој лабораторији сви митови о женској интуицији падају као кула од карата – дешавало се да мајка сумња на двојицу мушкараца, а да ДНК анализа потврди да је Орсон Велс био обдарен генетичком интуицијом када је правио своје филмско ремек-дело ’Трећи човек’. У живом памћењу остала ми је једна жена која је, у жељи да сазна које презиме да упише у крштеницу свог детета, довела три мушкарца у ДНК лабораторију. Сва тројица су знала да су још два мушкарца у ’игри’ за очинство и сви су веома желели да баш њихово име буде уписано у дечју крштеницу. Наравно, било је и обрнутих случајева – да мушкарац доведе двоје деце у генетичку лабораторију и установи да овом човечанству није оставио наследнике“, прича др Оливер Стојковић.

Наш саговорник подсећа да се утврђивање очинства може захтевати у оквиру судског поступка, који је најчешће руковођен жељом мајке да утврди, односно мушкарца да оспори – очинство. Породични закон и Закон о парничном поступку подразумевају писану сагласност обе стране, што значи да нико нема права да „осумњиченог“ мушкарца присили да оде на генетичко тестирање, због чега судски поступак за утврђивање очинства може да траје деценију – две.

Ипак, највећи број захтева за утврђивање очинства долази од очева и мајки који не желе да открију сопствени идентитет, нити детета коме „траже“ оца. Др Стојковић објашњава да су такви дужни да на генетичку анализу донесу узорке који садрже биолошке трагове детета, а они се најчешће налазе на цуцли, кашичици и бочици којом се дете храни и личној гардероби детета – пеленама, бенкицама и мајицама. 

Наш саговорник подсећа да је занимање за ДНК анализу на велика врата радозналости човечанства ушетало пре једне деценије, када је група генетичара из Единбурга спровела анонимну студију у једном обданишту, чији су резултати недвосмислено потврдили да свако десето дете погрешног човека назива оцем. Резултати генетичких истраживања која су потом рађена на свим континентима света потврдила су тезу да свако десето дете у популацији носи погрешно презиме.

Иако су понекад потребне године и деценије да родитељ посумња да дете носи „одговарајуће“ презиме, генетичарима је потребно свега неколико сати да отклоне све дилеме око идентитета становника ове планете.

„Сваки родитељ предаје свом детету у наслеђе по 30.000 гена, али ми проверавамо само 16 гена за које знамо да се веома разликују међу људима, односно проверавамо да ли идентична комбинација тих 16 гена постоји и код детета и код мушкарца који је означен као отац. Вероватноћа да два мушкарца имају идентичну комбинацију гена је практично немогућа, а изузетак од овог генетичког правила представљају једнојајчани близанци. Теоретски посматрано, ако два рођена брата – једнојајчани близанци ’конкуришу’ за оца, шанса да погрешимо који од њих је ’прави’ отац износи пола-пола”, објашњава др Оливер Стојковић.

Наука је омогућила да се већ од десете недеље трудноће установи генетички профил ембриона и разреше дилеме будућих мама о идентитету очева, а исто тако је могуће и постхумно утврђивање очинства – сваке године стручњаци ове генетичке лабораторије изврше десетак оваквих анализа. 

Катарина Ђорђевић