„Извуците нас брзо” и „Изљуби децу” само су неке од порука које 33 чилеанска рудара, заробљена на дубини од око 700 метара испод површине, шаљу породицама. У мрачном скровишту, на температури од 32 до 35 степени Целзијуса, дубоко испод површине земље, рудари ће, према проценама геолога, провести још најмање 120 дана јер спасилачке екипе успевају да прокопају бушилицом свега 20 метара земље дневно.

Да подсетимо, драма рудара почела је 5. августа, када се догодила несрећа у руднику злата и бакра у пустињи Атаками на северу Чилеа, када су се урушили подземни ходници и радници практично остали – живи закопани. Првих 17 дана од несреће били су у потпуној изолацији, а тада су спасилачке екипе успеле да, уз помоћ цеви, ступе у контакт с њима. Прва порука стигла је од најстаријег рудара Марија Гомеза (63) и била је кратка: „Добро смо, сва тридесет тројица”. На видео-снимку који је затим обишао свет, могли су се видети исцрпљени, али насмејани људи спремни да се боре за опстанак. Вода и храна им се доставља путем истих цеви, с породицама су у вези захваљујући телефонима, а лекар, психолог и нутрициониста америчке свемирске агенције НАСА саветују их како да се изборе с психичким кризама и здравственим тегобама.

– Боравак 33 особе у ограниченом простору на великој дубини с неодговарајућим саставом ваздуха представља потенцијалну опасност од појаве заразних болести. У таквим неповољним условима, патогени и условно патогени микроорганизми могу да узрокују обољења с тежом клиничком сликом и могућим компликацијама – каже др Бојана Гргић, епидемиолог Центра за превенцију заразних болести Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут”,одговарајући на питање како тешки услови у којима се налазе рудари утичу на њихово физичко и ментално здравље..

Наша саговорница истиче да је реално очекивати настанак цревних заразних болести, које се преносе прљавим рукама, због немогућности адекватног одлагања отпадних материја и одржавања одговарајућег нивоа личне хигијене.

– Респираторне заразне болести се преносе капљичним путем, а основна општа мера превенције је, поред личне хигијене, проветравање просторија, што је у датим условима неизводљиво. У случају појаве респираторних обољења, врло је вероватно да ће ток болести бити тежи и праћен компликацијама доњих респираторних путева (бронхитис и упала плућа) – објаснила је др Гргић.

Према речима прим. др Бранка Сбутеге, научног сарадника Института за ортопедско-хируршке болести „Бањица”, психа и морфологија су повезани, а самим тим рудари могу да имају озбиљне последице по здравље.

– Смањено кретање може да доведе до атрофије ткива, односно мишића, али и костију. А велика је шанса и за добијање остеопорозе. Претпостављам да им и исхрана представља проблем јер недостатак одређених материја може да штети организму – истакао је др Сбутега.

Др Зоран Грбовић, начелник Службе за здравствену заштиту радника Дома здравља „Др Милутин Ивковић” у Београду, наглашава да је веома добро за њихово здравствено стање што могу да комуницирају са најближима, иако, с друге стране, стално живе у страху да ли ће бити спасени.

– Људски организам у таквим условима може да издржи неко време. У целој ситуацији, рудари су један другом подршка, важно је да се бодре међусобно – додао је др Грбовић.

Сличног је мишљења и др Верица Тодоровић, специјалиста медицине рада из Дома здравља „Др Ристић”. Она сматра да дуг боравак на таквој дубини може да угрози кардиоваскуларни и респираторни систем рудара. Зависно од услова у којима бораве, може се очекивати да код неких дође до акутног стреса, стомачних тегоба и пробавних сметњи.

– Ако не буду имали довољно кисеоника, то може да утиче на лоше функционисање нервног система – нагласила је др Тодоровић.

Др Зоран Ђурић, психијатар и психотерапеут из Института за неуропсихијатријске болести „Др Лаза Лазаревић”, истиче да је више забринут за физичко него за душевно здравље рудара.

– Ризичним занимањима, као што су рад под земљом, у ваздуху или под водом, могу да се баве само изузетно здраве и јаке особе. Треба имати на уму да особе које раде екстремне и опасне послове који су „и на небу, и на земљи и под земљом” пролазе кроз специјалне психофизичке тренинге приликом којих се обавља и строга селекција кандидата, тако да се у рударско окно, свемирску капсулу и подморницу смештају само најјачи, најздравији и најиздржљивији. Рудари не пате од „тривијалних” менталних болести као што је страх од затвореног простора или снажна фобија, јер су то дијагнозе с којима се не можете бавити овом врстом занимања. Они су тренирани за ментално и физичко преживљавање у екстремним ситуацијама и ако се томе дода њихова екстремна жеља за животом и нагон за преживљавањем, мислим да не треба превише бринути о њиховом душевном здрављу – истиче наш саговорник.

По речима др Ђурића, сасвим другачија и за ментално здравље опаснија била би ситуација да је само један рудар затрпан у јами. Онда бисмо с правом стрепели за његово душевно здравље јер у самоћи и социјалној изолацији расте опасност од настанка сензорних халуцинација и менталних поремећаја, закључује наш саговорник.

Катарина Ђорђевић – Данијела Давидов-Кесар