Moma Cvijović, kustos Muzeja istorije Jugoslavije i autor izložbe „Tito-foto” prezadovoljan je posetom izložbe i reakcijom građana: „Otkad su propale velike ideje, u prvi plan su došle male priče. Video sam to po reakcijama brojnih posetilaca, koji su većinom, čak 80 odsto, iz inostranstva.”

Cvijović kaže da je Tito voleo da se bavi fotografijom, bio je amater, ali ne običan, jer onda svakako ne bi mogao da snimi u trenucima opuštanja Krležu ili Sofiju Loren, Ričarda Bartona... „Posmatrao sam uzbuđena lica posetilaca dok su gledali fotografije sačinjene objektivom Josipa Broza Tita, njihovu radoznalost i nestrpljivost da vide, kao u Velikom bratu običan život velikih ljudi”, kaže Cvijović.

Najstarija fotografija na izložbi datira iz 1960. godine, kad je Tito prisustvovao Skupštini Ujedinjenih nacija u Njujorku i da je to tek prva u nizu od oko 20.000-30.0000 fotografija koje je godinama s ljubavlju napravio.

– Našli smo 473 filma od kojih svaki ima 36 snimaka, pa vi izračunajte o kakvoj obimnoj građi pričamo. Među njima je najviše pejzaža i fotografija Jovanke Broz. Trebalo bi da vidite neke od njih i bilo bi vam jasno koliko je taj čovek voleo tu ženu, s kakvom ljubavlju ju je slikao, ali i njen pogled upućen njegovom objektivu.

Kako je onda u nekim tabloidima pisalo da je najviše voleo da slika sobarice?

To su gluposti, valjda želja za senzacijom. Na fotografijama najviše ima Jovanke, a slikao je nešto malo i osoblje (kuvare, baštovane, kelnere, sobarice) tako što ih je u nekoliko navrata zamolio. Jer, zamislite predsednika koji će da ide po kući i bašti i besomučno fotografiše osoblje. To je smešno! Uostalom, na 80 odsto tih fotografija nema ljudi, već prirode, a jedini portreti su Jovankini na kojima se tačno vidi koliko ju je voleo.

Otkud predsedniku takva strast za fotografijom?

On je bio amater, ali je imao čak dve samostalne izložbe: 1962. godine u Mariboru i 1963. godine u Sarajevu.

Pošto ste vi autor izložbe „Tito-foto”, ali i još nekih prethodnih kao kustos Muzeja istorije Jugoslavije, da li ste pre izložbe kontaktirali Jovanku Broz, udovicu Josipa Broza, odnosno, da li ste je konsultovali oko izložbe?

S njom se ne može kontaktirati.

Kako to?

Slali smo joj pisma, ali na njih nikada nije odgovorila.

Da li ste je konkretno sada oko ove izložbe nazvali ili poslali pismo?

Ne, jer znamo da ona neće da komunicira, da se ne odaziva na pozive. Zašto vi to mene pitate, ja sam kustos?

Vi ste priredili tu izložbu, izabrali fotografije. Kako je ovde reč o privatnim, intimnim fotografijama, na jednoj od njih je, recimo, udovica pokojnog predsednika u kupaćem kostimu. Možda nije želela da se kao dama u izvesnim godinama predstavlja u javnosti u trenucima opuštanja, odnosno da bude izložena očima publike u kupaćem kostimu?

Ne znam, to morate da pitate našeg pravnika, on o tome vodi računa ili još bolje njenog advokata?

Da li ste onda razmišljali o tome da ste se možda oglušili o pravo na privatnost? I kako se dogodilo da je ekskluzivno pravo da prvi najavi izložbu i objavi deo slika imao zagrebački „Globus”?

Nisam o tome razmišljao i niko mi nikad nije postavio takvo pitanje. A ovde sam od 1978. godine. Ali, nisam se oglušio o moralne principe.

Sutra: Titova dela zaštićena još 40 godina