Сремска Рача – Кад пођу код комшије на кафу, у њиву или шуму, мештани села Сремска Рача у џеп обавезно ставе личну карту. Не без разлога, јер чим искораче из дворишта, или из своје улице одмакну километар, они су на граничном прелазу Републике Србије ка Републици Босни и Херцеговини. У овој тампон-зони они се налазе од 1991. године када је избио рат у Хрватској, а затим годину дана касније у Босни. Од тог периода село је слепо црево, тврде његови житељи, који решење проблема виде у изградњи обилазнице. Тада више не би морали за сваку ситницу, и по неколико пута дневно, прелазити границу властите државе.

С обзиром на то да је 12. августа почела реконструкција граничног прелаза Сремска Рача, који ће бити измештен за 120 метара ка Републици Српској, ситуација ће се побољшати, јер ће становници овог краја, њих око 800, имати лакши приступ парцелама, тврде у Управи царине. Они истичу да ће овај фреквентни гранични прелаз, после уређења, добити четири нове саобраћајне траке за путнички и теретни саобраћај. Изградиће се надстрешнице, контролне кабине, плато са комплетном инфраструктуром за постављање монтажног објекта МУП-а и Управе царина.

Обнова се спроводи уз дозволу Министарства за инфраструктуру, донацију за изградњу дала је Европска агенције за реконструкцију, а радови су поверени фирми „Пројектомонтажа”из Београда. Да би се посао брже обављао, обустављен је теретни саобраћај на овој деоници. Забрана је на снази, и како се процењује, трајаће и наредних десетак дана.

Брујање грађевинских машина и раскопавање трасе смета мештанима који живе уз границу, јер им је онемогућен излазак из куће. Они се плаше да ће њихов, ионако тежак, положај бити још гори када се заврше радови, јер ће им куће остати ограђене од главног пута.

– Дошли су нам до прага. Решење је или да царина нађе боље место или да нас иселе – сагласно је 43 потписника петиције, коју су упутили општинским челницима у Сремској Митровици, надајући се да ће имати слуха за њихове проблеме. Локална самоуправа завршила је план детаљне регулације за обилазницу, али то овим породицама много не значи. Корист од тога имаће већина становника, али не и они који живе покрај Босутског пута.

Ипак, све су прилике да од петиције којом се захтева обустава радова неће бити вајде. Напротив, измештање граничног прелаза на другу локацију одвија се по плану и за то је искључиво надлежна Влада Републике Србије.

Становници Сремске Раче на незавидан положај само одмахују руком. Већ седамнаест година због границе, веле, немају напретка. Село умире. Џаба је што су овде домаћини познати по гостопримству, кад код њих гости ретко свраћају. И оно што прихране у штали или уберу у башти не могу лако да продају. Купцима, баш као и гостима, не мили се да губе време на граничном прелазу, на коме су понекад велике гужве. Полицијски и царински службеници за мештане села имају разумевања, па се труде колико је то могуће да им олакшају положај. Захваљујући налепницама за приоритетан прелазак државне границе, које им је одобрио МУП, они могу да „прошишају” колону. Уколико аутобуси или камиони закрче пролаз онда то не вреди, па као и сви остали чекају или границу прелазе пешке.

– Развој села стао је откако нам је граница прва „комшиница” – каже Милош Богданић, пољопривредник, напомињући да одавде млади беже у град, па у сеоској школи ове јесени има само четворо ђака првака.

– Није шала ни да највише нежења имамо, док се број запослених може на прсте избројати – прича Душко Станковић, шумарски техничар, који тек од повремених послова које узгред нађе успева да прехрани четворочлану породицу. На неколико кућа покрај његове стављени су катанци. Млади отишли, стари помрли.

– Куће и њиве се овде нуде за багателу, али нико неће ни да их погледа, а камоли да пазари – напомиње Бранка Миловановић из Месне канцеларије у Сремској Рачи. Она истиче да у овом мирном селу, у коме су сви узорни домаћини, није лако опстати. На маргину су потиснути и укидањем шинобуса који је саобраћао на релацији Шид–Бијељина, а често су га користили за одлазак у суседне вароши. Сад су упућени на Сремску Митровицу, до које путују 36 километара, и повратну аутобуску карту плаћају 420 динара.

– Кад се спустим до Саве на купање, која је у граничном појасу иза кућа, нелагодно се осећам ако немам документе – узгред одговара девојка која је чекала другарицу крај Дома културе, који служи као „оријентир” пролазницима, јер се годинама ништа у њему не дешава.

– Некад бих ишао и пужеве да берем, али где личну карту да носим, јер је право службеника да ме пита куда сам и зашто пошао – добацује педесетогодишњак гурајући испред себе колица пуна паприка.

– Јесте да за нас имају разумевања и не терају „мак на конац”, али закон је закон, па некад проклињем судбину што морам да носим једну бригу више за разлику од мојих комшија у Босуту или Кузмину – јада се Станковић.  

Једино што се овде обнавља јесте сеоска црква, где смо затекли неколико мештана који набрајају да у овом крају имају три продавнице, амбуланту у којој доктор два пута седмично по четири сата прима пацијенте, а да службеница у пошти ради до подне јер после разноси пошту по селу.

– Кад све то саберемо, видите колико пута морамо због важних ствари ићи у град и прећи границу. Нас боли то што смо држављани Србије а не знамо где смо, јер кад пређемо границу наше државе ми не идемо ка следећој, већ смо ту у „вакууму” без обзира на то што је ово територија Републике Србије. Одавно смо већ као „џеп” на државној граници, а за нас би требало да се зна – говоре нам готово углас мештани.

На питање да ли је онда ово село на „ничијој” земљи, они категорично одговарају:

– Не. Ми смо на својој земљи.