Овај кабинет од 35 квадрата дели нас 13 запослених, сва техничка опрема и око 13.000 књига. Сваке године сам принуђен да избацим један број часописа и књига, чак одбијамо и поклоне. Да то нисмо радили до сада бисмо имали преко 22.000 књига и били једна од највећих скандинавистичких библиотека у Европи. Мислим да смо по броју студената тренутно други по величини, али са простором, нажалост, кубуримо – прича за „Политику” др Љубиша Рајић, професор на групи за скандинавистику на Филолошком факултету у Београду.

У току је распуст. На факултету нема уобичајене студентске граје, ходници су потпуно празни. Док се пењемо на пети спрат, пролазимо поред портира и неколико радника. У ходнику испред читаонице затичемо гомилу књига на поду, а професора у поткровљу, затрпаног међу књиге у загушљивој, претоплој просторији са заглављеним прозорима. Без „климе”, наравно.

– Ја сам чувар факултета у летњем периоду – каже нам кроз полушалу професор Рајић – тако се заломило да се испитни рок јако касно завршио, имали смо више од 600 пријава, нови почиње 23. августа а морам и да средим библиотеку.

То „сређивање” подразумева буквално избацивање књига, јер како објашњава професор, да је прихватио поклон друга из Осла, професори би морали да се преселе у – ходник.

– Прошле године сам први пут онима који су желели да нам поклоне књиге написао да то не раде. Уредник универзитетског издавачког предузећа у Ослу, који је иначе изузетно велики специјализовани издавач, понудио је рецимо да изнајми комби и поклони нам 6.000 књига из своје приватне библиотеке, сада је у пензији и ја сам морао да се захвалим и да га одбијем. Јер ако донесем 30 књига, 30 морам да избацим, а ако донесем 6.000, онда морам да избацим нас. Сличан проблем имају и друге библиотеке на факултету. Такав је однос државе прем државним факултетима. Имају за декоративно осветљење Храма, а штеде на књигама – каже професор Рајић, који је иначе познат као неко ко нема „длаке на језику”.

Он је један од најодликованијих професора у Србији, члан Академије наука Норвешке. Ову библиотеку основао је 1977. године. Каже да последњих година део књига буквално заврши у контејнеру, а део спасу студенти на почетку године. Професор има обичај да остави књиге у читаоници, па већину узму студенти који су гладни литературе која је изузетно скупа и не налази се на сваком кораку попут енглеске. Он додаје и да му није право што се на уштрб књига на факултету шири неколико студентских клубова, којима, према његовом мишљењу, ту није место:

– Покушали смо са писмима, апелима, али знате већ како то иде – ми пишемо управи, они Ректорату, Ректорат Министарству и тако укруг, већ деценијама... Немамо ни довољно учионица, држимо наставу од осам ујутро до 10 увече и суботом и недељом. И не знам ко је смислио да се пређе на шест испитних рокова. Сад ћемо бити у ситуацији да у сваком року организујемо дупли рок, за јесење и за пролећне предмете јер су углавном сви једносеместрални, па ће студенти полагати и по два испита у истом дану, што није по закону.

То према његовом мишљењу даље значи да ће професори бити принуђени да пређу на тестирање, „које је најједноставнији, али најлошији начин провере знања”.

– Овакав начин рада је потпуно противан било чему што постоји у савременој високошколској дидактици, али то је једино што могу да урадим. Оно што су креатори законских измена заборавили, вероватно у жељи да се додворе студентима, јесте проблем да, кад год се повећа број испитних рокова, број студената који одустају од испита расте. Дакле, повећан број рокова не повећава проходност на испитима – тврди професор Рајић.

Док разговарамо на плус 150 степени, професор каже да би прво морала да се уради драстична рационализација универзитетске мреже, „јер је бесмислено то што имамо око 20 универзитета, а доброг наставног кадра за највише 2,5 државна универзитета, један универзитет уметности и можда за четвртину приватног”.

Али имамо само седам одсто високообразованих, а циљ свих земаља у Европи, па и Србије јесте да се тај број драматично повећа?

– Ја бих волео да видим емпиријске доказе да је овој држави на овом ступњу развоја потребно 10 или 30 одсто академски образованих. Бесмислено је причати о развоју нанострука у економији у којој када изађете на улицу видите кладионицу, пекару, „Лили”, банку, мењачницу и онда све „Јово наново”.

----------------------------------------------

Универзитет није проточни бојлер

Он каже и да су он и његове колеге веома забринути и због гласина које круже академском заједницом – да се неко у влади одушевио идејом да се факултети финансирају по броју стечених бодова, односно по проходности и броју положених испита.

– То би савршено одговарало масовној производњи студената, а заборавља се да универзитет није проточни бојлер, нити је факултет млекара коју може да отвори ко како и где хоће. Сви са којима сам био у контакту из Западне Европе кажу да су, где год је то спроведено, драстично смањили критеријуме на испитима. Друга идеја о којој се прича јесте да се приватизује један број непрофитабилних државних факултета, а да се задрже само они који су у служби привреде, развоја јавне управе, званичне политике Србије и афирмације националног идентитета. Претпостављам да би највећи део филологије, астрофизика били непрофитабилни, историја уметности, филозофија... Коме то треба – ироничан је професор Рајић.

----------------------------------------------

Ко оре Улицу кнеза Михаила

Требало би рационализовати и поделу унутар универзитета, јер не видим ниједан разлог да се на пример Ветеринарски, Пољопривредни и Шумарски држе као одвојене државе за себе, њих би требало спојити, тако је у многим земљама, и изместити негде где стварно постоје шуме, стока и њиве. У Београду колико знам нема орања Кнез Михаилове улице, на Тргу Николе Пашића нико не сеје пшеницу, нисам приметио неки већи сточни или ловни фонд у Кошутњаку. Зашто се рецимо Рударски не исели тамо где имамо рудник – пита професор Рајић.

Сандра Гуцијан