Златибор – Милорад, Видан, Драган, Слађана, Милка, Милан, Иван, Игор, Олгица, Милица… до школе путују у просеку пет километара, а неки чак 13. Иду увек у групи, са осмехом, чувају страх једни другима. Када је велики снег родитељи иду први, да угазе стазу. Кажу да у школу долазе рано и радо. Између часова уче, раде домаће задатке, играју стони тенис. Млађи обожавају љуљашке, старији фудбал и одбојку са наставницима и родитељима.

Они су ђаци издвојеног одељења Основне школе „Ратко Јовановић”, у селу Висока, највишем на Златибору. Ово је село и са највише топонима у Србији, тврде, и са најчистијом реком у Србији (Рзав), а однедавно познато и по томе што су покренули акцију коју је Министарство омладине и спорта прогласило најбољом волонтерском акцијом за 2010. годину.

До Високе се стиже после тридесетак километара вожње од Ариља. По оштрим кривинама које се пењу до 1.350 метара, нема кола, а ни пешака. Дочекује нас село увијено у маглу и кишу, а у школи испред које нема асфалта, и ђаци и наставници и мештани.

Пошто је директор у матичној школи, главни је наставник математике и физике Петар Марјановић, иначе светски рекордер у ракетном моделарству. Не воли да га зову шефом, јер каже да то није. Овде су увек учитељ и два наставника, остали долазе из матичне школе која покрива шест, седам села.

У школи која је основана 1920. године, данас је тридесетак ученика. У једној од учионица играју тенис, у малој помоћној просторији је компјутер за којим затичемо неколико ђака. Ту се кува и кафа. Највише их је на игралишту. Поред школе је амбуланта, али затворена, јер лекар долази једном недељно и недовршени станови за наставнике.

– Ја сам после тебе. А ја осми – ђаци провире у собу с компјутером, викну број и одјуре напоље. Марјановић са осмехом каже да је ово вероватно најоптерећенији компјутер у Србији. Од Министарства омладине су на поклон добили и лаптоп.

Височани су прво сами обновили кров школе, јер је шест од осам просторија прокишњавало. А онда је неко предложио да се среди и Дом културе, који се налази тик уз школу, у чијем су оронулом здању ђаци одржавали приредбе, а који је некада био седиште овог краја и познат по сеоским игранкама. Овде сва омладина воли коло, кажу, нема ко не зна да игра, а многи су прве кораке научили баш у овом дому.

– Радови нису били мали, а било је исто овако време, бетонирали смо под кишом. Замењен је под, стављена нова бина, зидови су омалтерисани, постављено је неонско осветљење, замењена улазна врата, направљене су клупе… Сви су радили бесплатно, ученице су кувале, била је права моба – причају Марјановић и председник Месне заједнице Златомир Петровић.

Златомир каже да је у селу „400 становника за гласање”, али да им није битно ко добија на изборима – сви се слажу и боре да сачувају школу, јер ако оде школа, неће ни села више бити.

Никола Николић је један од оних који је завршио средњу школу у Ариљу и који се вратио. Ради малине и кромпир, као и већина у селу. Златомир додаје да се боре да створе услове за младе да остану у селу, а судећи по броју ђака, којих ће следеће године бити још више, план успева. Чест је случај да се млада доведе из града. Тренутно је овде један предшколац, а од петог до осмог разреда је 17 ђака, кажу наставнице Марија Богосављевић и Душанка Туцовић. Ђаци седмог и осмог разреда управо су формирали ђачки парламент.

Ђаци нам са поносом кажу да су са једном од својих представа победили на фестивалу дечјих позоришта у Ариљу. Њихов филм „Један дан у школи”, освојио је 2009. године на конкурсу Мајкрософта друго место, додају Милица Гавриловић и Олгица Бојовић које су сада у средњој школи. Оне су биле део екипе која је правила филм, а писале су и за школски лист „Ђачко перо”. Олгица је била један од оних ђака која је до школе пешачила 13 километара.

Какве су оцене?

– Скоро сви смо одлични – одговарају углас и показују на Стефана којем је данас 10 рођендан. Честитамо и питамо да ли се боје када иду у школу?

– Не бојимо се, па видите колико нас је – одговарају уз општи смех, иако признају да су једном видели траг медведа.

Ивко Шаптовић, председник подружнице Висока – Ловачког удружења Ариље каже да овде ипак нема медведа, углавном дивљих свиња и лисица, а вукови су некада били као домаће животиње.

Светолик Алексић, главни је мајстор у селу, иначе пензионисани трговац. Ако треба нешто да се закуца, да се поправи праг – ту је деда Свеле. Његов брат је књижевник Вук Алексић, писац Височке хронике, што делом објашњава и што Светолик држи историју овог краја у малом прсту. „Овде је тешко живети, али и добро. Што си даље од цивилизације, то си мање искварен”, каже деда Свеле.

Височани нису средили само школу и Дом културе, већ су се постарали и за струју и телефоне. Цело село је копало канале за каблове и рупе за бандере. Сад имају планове везане за обнову Височке бање, међу најтоплијим и најстаријим у Србији, познатој за лечење реуме, живаца и очних и кожних болести. Кажу и да је права штета што сви знају за онај други део Златибора, од чијег центра су удаљени 15 километара.

– Ништа нама није тешко. Само да нас је више – чудо бисмо направили.

Верујемо. А разним министарствима поручујемо да „дреше кесу” и шаљу у Високу. Док још има оваквих села и оваких људи.