Јесте да није чудо невиђено, али делимично помрачење Сунца јуче је привукло пажњу многих. Зато је по ко зна који пут Александар Оташевић, заменик управника Народне опсерваторије на Калемегдану и предавач у Планетаријуму Астрономског друштва „Руђер Бошковић”, стрпљиво објашњавао пристиглим знатижељницима, међу којима су доминирали телевизијски сниматељи и извештачи, шта је то делимично помрачење Сунца.

Углавном, суштина је да је јуче Месец обилазећи око Земље преклопио Сунце, што се обавезно деси бар два пута годишње, понекад трипут, а ретко, али сасвим могуће, и пет пута за 12 месеци. Лаички речено – круг једне планете заклони „парченце” оне друге.

Ово помрачење које је трајало од 11.15 до 12.37 часова било је помрачење са малом фазом, како то кажу астрономи, јер је Месец само „окрзнуо” горњу ивицу Сунчевог диска. Јуче је то било тек шест одсто.

Наравно, упозоравао је овај стручњак за космичке појаве да је најбоље у блештаву „звезду” гледати кроз телескоп на Опсерваторији. Добро су дошле и наочари ако је неко сачувао из 1999. године када је помрачење било комплетно, па добро нагарављено стакло, јаке наочари за вариоце...

Подстакнут питањима посетилаца, Ускоковић се сећао како је 1999. године владала потпуно непотребна паника од помрачења, када ни кокошка у дворишту није могла да се види, јер су и сељаци проценили да је то једна много опасна појава. Ко остане напољу – награбусиће од зрачења.

– Потпуно помрачење Сунца је диван, наравно безопасан, феномен, који се ретко виђа, па ако човек не путује светом остаће ускраћен да га уопште и угледа у свом животу. Рецимо, следеће помрачење видљиво из наших крајева биће тек за нешто више од 130 година. Значи они који су га пропустили или су бежали од њега, пропустили су заувек прилику да виде репризу необичног мимоилажења две планете – уверава овај познавалац небеских догађања.

Оташевић је, тврди, спреман да одговори на сва питања у вези са космичким збивањима, али, како каже, највише га нервирају питања о астрологији којој су са астрономијом, којом се он бави, заједничка само прва четири слова у имену. Све остало је чиста глупост, сматра наш саговорник из Опсерваторије, јер астрономија се бави проучавањем космоса, а астрологија је догма, мисли предавач.

Ипак, вратимо се помрачењима која су врло извесна и наступе увек у тачно прорачунато време. Најскорије визуелно мимоилажење планета очекује се у ноћи између 16. и 17. августа, када на ред долази помрачење Месеца, које ће се видети из нашег видокруга. Подсећања ради, и друге чланице Сунчевог система су склоне „преклапању”. Љубитељи звезданог неба, рецимо, ускоро ће моћи да посматрају пролазак Меркура „преко” Сунца.

Слично се понаша и Венера, заклања Сунце или показује своје транзите, како то стручно назива Оташевић. Ипак без журбе у опсерваторију и пред телескопе, следећи Венерин транзит десиће се тек 2012. и видеће се са јужне хемисфере, дакле не са наше стране Земље. Њен диск је много мањи него Месечев, гледано са Земље, тако да нема шансе да потпуно заклони Сунце као Месец, рецимо. Утехе ради, неће бити Венере, али имамо и ми чиме да се похвалимо: из наших крајева један транзит Меркура, који је дакле прошао храбро испред Сунца, забележен је 2003. године.

Уживање у виркању кроз телескоп овдашњих знатижељника било је мало у односу на оно које су и без оптичких уређаја имали становници ове наше планете тамо где је помрачење било тотално, два минута и 27 секунди укупно. То је узан појас од неких 200-250 километара ширине, који се протеже читавих десет хиљада километара у северној Канади, даље преко Арктика, захвата Сибир, пустињу Гоби и завршава се у источној Кини, декламовао је Александар Оташевић.

Где ће се коме заломити више или мање уштинуто Сунце, тешко је рећи, али суштина појаве је иста. Месец прође испред Сунчевог круга.

Шта се очекује од значајних космичких сусрета у наредних неколико година због којих ће камермани и новинари опет потрчати у Опсерваторију, као јуче рецимо? Сазнајемо да ће се следеће тотално помрачење Сунца десити 22. јула 2009. године, али се неће видети из Србије. Такође, то ће бити најдуже помрачење у 21. веку и трајаће читавих шест минута и 39 секунди.

Ето, увек се нађе разлог да када нам ништа друго не окупира пажњу бар гледамо у небо. Као што су то у подне јуче у Планетаријуму чинили бака и дека са унуком од 12 година која живи у Британији па јој се овај излазак на Калемегдан учинио интересантним, потом једна Кинескиња, много младог света, студената и једна постарија госпођа која је, гледајући у телескоп, значајно вртела главом и све време питала свет око себе: „Па где је то Сунце?” Како ли је нашла оно парченце Месеца које је заклонило то исто Сунце сазнаћемо можда неком другом приликом.