Како је донет Сретењски устав

Крагујевац – У јеку расправа да ли је важећи устав адекватан и треба ли га мењати у процесу придруживања Европској унији, није згорег подсетити се како је изгледао први устав модерне Србије, назван Сретењски по празнику кад је изгласан вољом народних представника 15. фебруара 1835. године.

Тај устав, донет у време када је Србија још видала ране од тек завршених устаничких борби са Турцима, био је ништа мање либералан од свих потоњих највиших правних аката земље Србије. Садржао је свега 14 глава, односно 142 члана, а у некима од њих провејавала је једна од најважнијих тековина француске буржоаске револуције – Декларација о правима човека и грађанина.

Сретењски устав је изгласан током најважнијег скупштинског заседања за време владавине Милоша Обреновића, у Крагујевцу, на ледини поред кнежеве цркве, која се данас налази у склопу урбанистички још увек недефинисане амбијенталне и историјске целине града – Милошев венац.

Пред само заседање, које је почело 14. фебруара у раним јутарњим сатима, а којем је претходила молитва црквених великодостојника и призивање духа светог, кнез Милош Велики је одржао беседу, и са импровизоване дрвене бине том приликом поручио: „Из њега (Устава) ћете видети да су општенародна права који ће сваки Србин уживати, пространо, и онако описана и разграната како ји само човечанство предписује. У њима ћете наћи да је личност сваког Србина слободна, и да је сваки Србин господар од свог имања“.

За ово скупштинско заседање, чији је циљ био да се делимично ограничи самовоља књаза, владало је огромно интересовање, како у земљи тако и у иностранству. Сретењска скупштина окупила је 2.400 народних представника из целе Србије, а доношењу Устава, који је изгласан другог дана заседања, 15. фебруара, присуствовало је око 10.000 знатижељника, углавном шумадијских сељака. Нису изостали ни представници великих сила, заинтересовани за исход догађаја који ће обележити државотворну историју наше земље.

После дужих консултација, Скупштина је одлучила да уместо дотадашњих разних дажбина разреже јединствен порез „с главе на главу”, у суми од шест талира годишње, с тим да га „кметови сакупљају по иметку”. „Сеоске шуме и авлије”, како је одлучено, остају „општенародно добро и не смеју се више ограђивати”. Од сваког округа књаз Милош је тражио да се писмено изјасни о овим „новозаведеним установленијима“, а његов предлог је био да се по окрузима изаберу најумнији људи који би израдили законе и уредбе којима би се устав спровео у дело.

На тек изгласани Устав, испод нове заставе са грбом Србије која се вијорила на свечаној бини, заклетву су положили кнез и сви посланици. Предање каже да је Милош том приликом аутору Устава Димитрију Давидовићу рекао: „Мотри, кумашине, да се у чему не спотакнемо. Ти, бар, знаш с ким имамо посла”.

Доношење Устава пропраћено је ватрометом, а трећег дана заседања, 16. фебруара, скупштински посланици предали су свом књазу раније припремљене поклоне: сабљу са натписом „Благородна Сербија Књазу Своме Милошу Првом”, као и украшени путир.

О томе колико је Сретењски устав, написан за свега двадесетак дана, био либералан, говори и члан којим се сваком робу доласком у Србију гарантује слобода. У први устав модерне Србије били су инкорпорирани и највиши правни акти многих европских земаља: Белгије, Швајцарске, Пољске, Холандије, Португалије... И поред тога, Сретењски устав се није допао највећим силама тог доба, пре свега Турској, под чијим је притиском суспендован после само 55 дана. Доношењу тог устава претходила је Светотрифунска скупштина 1834, а гласање је било одложено због буне коју је против Милоша Обреновића подигао сердар расински Милета Радојковић.