Срђан Алексић (1972) и Станка Жана Станковић (1975), родом из Косовске Митровице, намеравали су да се пријаве још на прво колективно венчање у Београду, које је одржано 1999. године . Због НАТО бомбардовања нису успели да припреме сва законом предвиђена документа. Убрзо затим умро је и Жанин отац, а у потрази за бољим условима живота овај пар се преселио у Подгорицу, где им се пре осам година родио син Алекса. Више нису стигли ни да размишљају о венчању.

Једно време живели су у Краљеву. Ту им је, сећају се, било најтеже. Осетили су горку избегличку судбину. Одатле су отишли у Матарушку Бању, а пре две године доселили су се у Земун. Срђан је завршио машинску школу, али је радио у Војсци Србије, у специјалној јединици као инструктор за обуку паса. Жана је похађала техничку школу и радила је у бутику венчаница у Косовској Митровици, који је држала њена мајка.

– Упознали смо се на дочеку нове 1996. године, тада нисмо ни слутили каква времена нас чекају. Десет година живимо у ванбрачној заједници и одувек ми је била жеља да се нађемо у тој дугачкој белој колони радости, смеха и љубави. Пошто нисмо у могућности да сами направимо свадбу, чим смо пре неколико месеци на радију чули за јубиларно колективно венчање, одмах смо се пријавили. Одлучни смо да нас овог пута ништа не спречи у тој намери – казује Жана.

Овај пар живи у изнајмљеном стану у Земуну, док им је већи део фамилије на Космету. Срђанова сестра је професор историје у Лепосавићу, брат је студент завршне године ДИФ-а. У Београду је будући младожења посао пронашао у једној нафтној компанији, Жана тренутно ради у пекари.

– Радим код приватника, плата ми је мала, нисам пријављена за социјално и здравствено осигурање. Једина погодност је што ми је посао близу куће, то ми је важно због Алексе који иде у други разред. Он је био најсрећнији када је сазнао за нашу одлуку да се венчамо. Стално нас је запиткивао да ли и он може с нама и да ли и он треба да обуче одело – прича ова млада жена.

Она каже да велику финансијску подршку имају од њеног брата који је фудбалер и игра за скопски „Вардар”. Када пронађе тренутак слободног времена, Срђан је на неком од кошаркашких или фудбалских терена. Жана је усредсређена на чување и васпитање сина. Истог дана када се они буду „прстеновали”, одлучили су да имају дупло весеље – у цркви у Земуну крстиће осмогодишњег Алексу.

– Наши корени су на Космету, то се не може тако лако избрисати. Сигурно је да нас све вуче тамо. Ако се побољша ситуација волели бих да се једног дана вратимо – размишљају Срђан и Жана.