Круна истраживања историје Балкана

Све ближе сам остварењу свог стремљења да објавим први том очевогнаучног дела „Историјске буре на Балкану”, каже наша уважена књижевница Зорица Б. Перуничић, која помно припрема за штампу рукопис од око 15.000 страница познатог српског историчара др Бранка Перуничића.

„Истражујући, морао је да савлађује разне препреке. У Архиву Србије једном приликом му је речено: ’Више не смете да крочите овде’, а он је сутра тамо наставио рад.Имао је за то подршку првих људи у нашој држави”, наглашава Зорица.

Уз више од 30 монографских дела о градовима Србије, др Перуничић је објавио „Писма српских конзула из Приштине 1890–1900” (1985), онда „Сведочанство о Косову” (1988), а потом и „Зулуми ага и бегова у косовском вилајету” (1989), капитална дела српске историографије.

„Круна тог истраживања ипак је његовонеобјављено дело ’Историјске буре на Балкану’, о чијем ме је наслову консултовао као лингвисту и професора књижевности”, истиче наша саговорница и за „Политику” износи неке непознате чињенице.

„Ушавши једном у очеву канцеларију у САНУ, његов колега Павле Савић рекао му је: ’Уклоните ваше књиге са стола’. Бранко му је одговорио: ’То су моја научна дела, ставите и ви своја на сто, нико вам неће замерити’. Био је то ’пецкав’ одговор, пошто је Савић објављивао чланке у часописима. Мој отац је своја дела оставио где су и била, у канцеларији коју је красио и луксузни сто са фотељама, за којим суседели изузетно угледни гости и делегације, јер је он тридесет година координирао научни рад у САНУ и сарадњу са београдским универзитетом”.

„Као студенткиња књижевности осећала сам задовољство и понос кад дођем код њега, чинило ми се у најлепши радни кабинет у академији. Склон шали он је с лакоћом разговарао са свима и стварао присну атмосферу током важних и тешких преговора о важним научним пројектима, о којима је одлучивао”, каже Зорица и развија живе слике сећања на нека очева сведочења.

„Био је на дипломатској дужности у Албанији од 1946. до 1948. када су захладнели односи између две земље. Живот ти је у опасности, јавили су му, а он се одмах, храбро и користећи мимикрију, упутио ка железничкој станици. Ускочио је у воз у покрету и стигао из Тиране у Београд. Због интрига је затим доживео непријатности, у време Информбироа борио се и изборио за своју истину. Није утеран у круг информбироваца. Много су му тада помогли Моша Пијаде и Миле Перуничић, његов стриц, предратни посланик Демократске странке, партизански првоборац, члан Председништва Авноја, секретар Президијума Скупштине ФНРЈ.”

„Мој отац био је одлучан противник теорије о колективној кривици народа, идеје да недела појединаца треба свалити на плећа целог народа. Друштво је видео у историјском развоју и указивао на промене етничке структуре због наталитета. Сматрао је да национална мањина може прерасти у народ и да ту нову историјску чињеницу треба објаснити. Нове реалности су на Балкану водиле бурним сукобима, а српски народ је увек био у њиховом средишту”, подсећа Перуничићева.

Позивајући се на очеве увиде, а као његов прави наследники на сопствена научна истраживања, истиче очеву поруку: „Децо, будите сложни, слога доприноси унутарњем и спољњем миру”.

„Бранко је био уверен да ова порука важи за породицу, за народе и за друштво. Једино мир, а то значи и дипломатија, тако је говорио, гарантују садашњост и изгледну будућност. Зато моја хероина из ’Престоничке хронике’, после погибије свог сина на ратишту, опомиње да је сваки сукоб опасан. Сукоби воде уомразе, све до ратова, као што потврђујуисторијске буре на Балкану у протекла два века. Слога значи мир са собом, али и мир са другима, пут слоге треба да буде наш пут”, каже одлучно професор Зорица Перуничић, али је та одлучност обојена и лиричношћу књижевника који станује у кући литературе.

Зато ће бити занимљиво да се прочита шта је написала у свом новом, обимном делу„Филантроп”,рефлексивном разматрању човекољубља, које ће се ускоро наћи у излозима наших књижара.

Отприлике у време када и први том капиталног дела њеног оца, др Бранка Перуничића „Историјске буре на Балкану”.