„Спиралне степенице, црква у Португалији” (Фото kalbun@sxc.hu)

Посматрајући улице Београда и скоро исто толико људи као 5. октобра 2000, читам један Ес-Ем-Ес који стиже од српског новинара. Скупштина није више југословенска и овог пута говори Коштуница без Ђинђића, али с Николићем који није остао у Земуну. Када је повређена, Србија је обично камелеон који се уједињује, што такође помаже стварању црно-беле слике у страним медијима.

„Ви, западни роботи, једноставно не можете да схватите”, признаје Иван, искрени и симпатични доктор с којим сам путовао од Косовске Митровице до Београда на митинг који је требало да буде одговор на црвену недељу у Приштини.

„На дан једностраног проглашења независности угасила се свака моја нада да ћу се вратити кући”, жали се исељеник коме су спалили кућу у Урошевцу „где сада једва да има седам старих православних душа”. „Ви, западњаци погодили сте нас у срце. Оно крвари и то је јако опасна крв”, дао је своју дијагнозу доктор.

Иван се крсти сваки пут када прођемо поред неке цркве, сада већ изван провинције коју Албанци и већина западних земаља већ зову нова земља.

На путу за Београд уз Ибар, кривудав као историја Балкана, носи таласе који су кристалнојасни скоро као Иванове речи: „Могу да опростим, али не могу да заборавим”.

Када сам већ стигао у Београд, пролазим поред две мале групе хулигана које су такође на путу ка маси која се окупила испред Скупштине. „Они су хулигани, чак не знају ни где је Косово”, наглашава Иван. Жариште је била адреса Кнеза Милоша 50, где је један део „нон грата” амбасаде САД већ горео.

Уместо пламенова које је свет гледао када је у диму нестајала ера Милошевића, октобра 2000, горела је ватра кроз два прозора у делу конзулата амбасаде САД и то је била ударна вест.

И док су свеће гореле испред Храма светог Саве маса од неколико стотина хиљада људи наставила је мирно да поручује „Косово је срце Србије”. Да ли је неко пребројао те свеће? Ја сам то желео, али нисам могао да одем до Храма, јер ме је код амбасаде САД напао млади хулиган. Дрогиран или пијан, био је у маси која је напала амбасаду САД. Ударио ме је дрвеном палицом два пута по шаци, затим по леђима и још једном у надлактицу. Микрофон ТСФ-а пао је на земљу. Пре тога исти хулиган је полупао стакло на оближњем аутомобилу. Пола лица му је било прекривено. Само се сећам његових очију које су киптеле од беса.

На сву срећу, полиција је у том тренутку почела акцију и он је побегао. Нисам стигао да будем убачен у статистику о повређеним новинарима те вечери. (Тек касније сам сазнао да су четири новинара била нападнута на несрећу свих нас тако тешко да су их „привремено” ућуткали.)

После „малог” напада, чија сам био мета, док је неколико младића уништавало још два аутомобила, склонио сам се иза прве ограде на коју сам наишао. Сакривен, био сам као „животиња која се плашила да извири из рупе” како је једном саму себе описала Португалка која живи на Косову и која је удата за Србина од седамдесетих. У мојој енклави у центру Београда нисам имао довољно светла да видим шта се дешава у Кнеза Милоша, али сузе због сузавца биле су знак да мој „Кфор” ове ноћи стиже.

Када сам видео првог специјалца рекао сам му да сам португалски новинар. Горостас до њега ми је понудио воду. Али минут касније „реп” новог облака дима ми је поново натерао сузе на очи и изазвао кашаљ.

Одлучио сам да уђем у зграду која је била отворена и позвонио на врата да нађем склониште. Прва врата – ништа. Друга врата – ништа. „Нема два без трећег”, каже португалска изрека, јако слична српској „Трећа срећа”. И тако је било. Убрзо сам био окружен мачкама, постављеном вечером и пелинковцем који ме је чекао за здравицу. Мајка, 70-годишњакиња, срећна због изненадне посете „португалске луталице”, није чак примећивала да још имам крви на прстима десне руке. Син, близу 40, који се деведесетих борио против Милошевића, нашао је некога коме је могао да се изјада о ономе што је видео с прозора.

Вито, један од мачора, седео је на телевизору и реп му је падао преко екрана на којем су приказане сцене хулигана испред амбасаде САД који су славили своју „победу” с три дигнута прста. За њих, „Косово није странка свих нас”, као што је рекао један од говорника у мору српских застава пред Скупштином. За ове хулигане Косово је утакмица коју губе и због тога туку лаког и истуреног противника – неке непријатељске амбасаде – и можда мисле да су новинари судије које им краду резултате. Они много пију, али никада нису били за столом мог пријатеља Миодрага, Србина, и Седија, Албанца, старих школских другова у Каменици који су наздрављали ракијом животу.

Они не знају шта значи видети Ајшине сузе када ме моли да покушам да откријем нешто о њеној најбољој пријатељици из Пећи, коју није видела од 1999. Они не разумеју зашто је Србин с Косова Иван, када је чуо да сам нападнут, преко телефона шокирано рекао: „Извини!” Тај Иван ми је, када смо се упознали, рекао: „Саслушај и Албанце. И они имају причу, али саслушај и Србе”, као да ме је молио да не будем као један од оних западних робота које је већ поменуо.

У мом срцу, полуалбанском, полусрпском, одзвањају Ајша, Миодраг, Седи, Иван и породица с мачором Витом. Ипак, мој „повређени” микрофон пита: да ли нам недостаје друго полувреме или је готово?

Текст је објављен упортугалском дневном листу 
„Диарио де нотициас” 23. фебруара