Градња првог српског постројења које би комунални отпад прерађивало у гориво за добијање топлотне и електричне енергије почеће овог пролећа, верују у домаћем огранку компаније „Глобал интерконтинентал јутилитис” (ГИУ). Локација још није утврђена, али најизгледнији кандидати су Нови Сад и Ниш, мада ни Крагујевац, Врање, Шабац и Сремска Митровица нису искључени. Финални преговори су у току, наводи Ненад Дограјић, директор ГИУ, која је спремна да потпуно плати подизање погона у замену за концесију или уговор о јавно-приватном партнерству са локалном заједницом.

Осим што би уклањало и у корисну сировину претварало комунални отпад, постројење би могло да прерађује и опасан отпад, и то сав који годишње настане у Србији, као и медицински отпад, каже Дограјић. О овом пројекту се разговара са општинама већ две године, али тек сада, након доношења неопходних закона, стекли су се услови да се он реализује.

– Чекали смо да парламент усвоји Закон о енергетици и Закон о јавно-приватном партнерству и да локалне самоуправе почну да доносе планове управљања отпадом на својим територијама – објашњава Дограјић.

Oн наводи да је његова компанија већ изградила 138 оваквих постројења широм света.

– Ако бисмо уговор склопили са градом или регионом који обухвата више од милион становника, применили бисмо технику спаљивања комуналног отпада. За мања подручја, од 600.000 до милион житеља, постројење би отпад или гасифицирало или би га обрађивало пиролизом. Гасификатор термички обрађује отпад, уз сталну количину кисеоника, чиме се добија гас сличан метану, који представља погонско гориво. Поступак пиролизе је сличан, осим што се одвија на вишим температурама и као финални продукт настаје пиро уље, слично дизелу – објашњава Дограјић.

Ниједна од ових технологија није опасна, под условом да се поштују сва правила и мере предострожности, каже професор др Бранимир Јованчићевић, декан Хемијског факултета у Београду.

– Инцинерацијом, то јест спаљивањем на температурама вишим од 1000 степени комунални отпад се разграђује без икакве опасности по околину. Развијени свет такве погоне има одавно а најбољи примери су Јапан и Аустрија. У Бечу је инцинератор у центру – наводи професор Јованчићевић.

Два проблема су могућа у овим постројењима. Први је неопходност разврставања комуналног отпада пре него што оно уђе у процес обраде а у Србији још ни издалека нема довољно терминала за селекцију кућног ђубрета. Дограјић уверава да се због тога не треба бринути пошто је систем за разврставање део технолошког патента његове компаније за погон.

Континуитет рада таквог постројења зависио би од количине сировине која би му била на располагању а довољно ђубрета није лако прикупити у већем делу Србије. Комунална предузећа су нам закржљала и слабо опремљена и остављају приличне рупе у систему сакупљања отпада. Зато ГИУ преговара са већим градовима, у којима комуналци нешто боље стоје, а и гравитирају им околне мање општине, тако да сви заједно могу да обезбеде довољне количине отпада.

С обзиром на то, природан избор локације за пројекат ГИУ-а био би Београд, који је у локални план управљања отпадом већ уписао слично постројење, „виђено” на депонији у Винчи, које би коштало око 140 милиона евра. У београдском секретаријату за заштиту животне средине кажу да их је већ посетило мноштво фирми које су се распитивале за могућност улагања у тај погон, али су сви добили одговор да град прво жели да обезбеди интересе грађана тако што ће систем управљања отпадом поставити на ноге пре него што у њега пусти приватнике. Дограјић наводи да је разговарао са челницима Београда, али да су остали градови засад вољнији да пожуре са пројектом, који већ предуго чека.

В. Вукасовић