Скупи аутомобили, новчани износи које свештеници узимају за свештенорадње, понекад и сами црквени објекти, често упадају у очи верницима од којих немали број тешко живи. Због својих владичанских дворова на мети медија неколико пута нашли су се поједини архијереји СПЦ. Један од њих, владика зворничко-тузлански Василије, отворио је својевремено врата своје раскошне резиденције новинарима. Без обзира на коментаре који су уследили, то је, мора се признати, вероватно један од малобројних владичанских дворова кроз који су новинари добили дозволу да прођу „уздуж и попреко“. Раскош многих других остаје у сфери нагађања. Када је требало помоћи изградњу новог владичанског двора Епархије шумадијске на површини од 900 метара квадратних негодовали су и сами свештеници. За ново епархијско седиште у порти Саборне цркве у Крагујевцу требало је да издвоје по 400 евра, а свака црквена општина по 600 евра, писала је тада „Политика“. Због незадовољства клира, ова одлука је преиначена.

Луксузни аутомобили које возе поједини архијереји, али и свештеници, ушли су и у анегдоту. За време заседања једног Светог архијерејског Сабора СПЦ, патријарх Павле, видевши пред зградом Патријаршије аутомобиле којима су се довезле владике, упитао је: „Шта би тек било да нису положили монашки завет?”

Управо је скромност, по мишљењу многих, главни разлог за велико поштовање које је патријарх Павле уживао у народу.

Без коментарисања појединачних случајева, којих има знатно више од два наведена, правник Жељко Которанин, познавалац црквеног права подсећа да су владике пре свега монаси.

– Због тога не би требало да живе у превеликом комфору, јер њихов завет сиромаштва и даље стоји, он није укинут тиме што је јеромонах постао владика. Толико угађање телу кроз комфор и раскош није, свакако, добро ни са духовне стране – каже Которанин.

Он наводи да је Девети помесни сабор донео изричиту забрану епископима да граде епископске дворове науштрб економије епархије, а та одлука је усвојена у време када су владике при манастирима дизали резиденције не ради подвижништва, него зарад сопственог удобног живљења.

– И владике и свештеници који тако поступају троше новац који су свети оци називали сиротињски новац, односно материјална средства намењена сиромашнима. Велика је неправда када се тај новац користи за угађање комфору владика или свештенства – каже Которанин.

Он истиче, да владичански двор треба да буде грађен у складу с временом, као и да одређена репрезентативност мора да постоји. У седишту епархије архијереј дочекује званичне делегације, државне, републичке, општинске, па и стране званичнике, представнике других помесних цркава.

– Резиденција не треба да буде таква да је се владика постиди, али довољно да се за протоколарне посете уреди и једна соба, да буде лепа и удобна. У сваком случају, примерена за такве посете – наводи Которанин.

Реч власништво ретко се или готово никако не помиње у црквеним канонима: кад је реч о црквеним непокретностима или добрима, на пример, замењује је реч управљање, објашњава наш саговорник. Канон осуђује када владика даје нешто што припада Цркви или то тестаментом оставља породици или ма ком другом.

– Требало би знати како да се одвоје црквене и личне ствари, а владика би морао начинити тестамент којим ће своје личне ствари распоредити наследницима. Око тога ко је власник имовине која се води као црквена, као владичански двор, на пример, постоје одређене полемике – да ли је то одређена епархија или Српска православна црква. Сматрам да би било правилно да ако надлежни архијереј управља добрима своје епархија, она њој и припадају – наводи Которанин.

Он, међутим, истиче да је сваки архијереј дужан да издваја одређена средства за потребе аутокефалне цркве, у овом случају српске Патријаршије, као и да даје новац Епархијском управном одбору, Синоду... Тај део који се издваја за заједничке потребе, под управом је Патријаршије, док је све остало под управом месног архијереја, објашњава наш саговорник.

– Епископ не може бити богатији на крају епископовања, него што је био на почетку, јер би то значило да је узео нешто што је црквено. Уколико би, међутим, он лично добио нешто на поклон или наследио некога, оца рецимо, само би за ту своту требало да буде богатији него што је био на почетку управљања епархијом – наводи Которанин.