Мајка педесет и троје деце

Брђани – Има више Брђана; да не буде забуне, ово село је крај Ибарске магистрале између Горњег Милановца и Чачка. А Милица Спасојевић је његова занимљивост, још боље – његова знаменитост.

– Била сам млада мајка две кћеркице, син је био на путу да се роди, кад су ми из милановачког Центра за социјални рад донели бебицу у пеленама од неколико месеци. Звала сам га „векница“, а име му је било Драган. Касније га је усвојио брачни пар из Новог Сада који није имао своје деце. Онда је ишло редом: Мирко, Сања, Радмила, Зоран, Милош... тешко бих се сад могла сетити имена свију малишана. Рођена и остављена, занемарена од биолошких родитеља, стизала су под мој кров. Било је година када сам их, осим своје троје, имала по десеторо одједном. По читавој кући пелене, ђачке торбе и књиге, лопте – сећа се Милица којој је данас 75 година.

Милица је од Центра за социјални рад преузела 35 малишана, али је још 15 прихватила „преко реда“ у различитим случајевима. Догодило се једном да је била ван куће неким послом, а кад се вратила, на кревету је лежала беба у пеленама – неко је оставио и побегао. На њој је лежао највећи терет, али, срећом, имала је разумевање и помоћ мужа Филипа, свекра и свекрве. Кад би свекра питали како му је код куће, знао се нашалити: „Шта да вам кажем, кућа ми је породилиште и обданиште“. Оно што су јела Миличина деца, јела су и остала; како је одевала своју, исто је одевала и децу непознатих родитеља. Заједно са њима је преживљавала мале богиње, заушке, велики кашаљ, јединице у школи, прве љубави...

– Теже од свега ми је падало кад сам морала неко од деце да дам на усвајање, иако сам знала да ће му тамо бити боље, да ће бити јединче обасуто са много љубави у новом дому. Шта ћу, сакријем се и исплачем се ко киша, јер са сваким од њих је одлазио и део моје душе. Знате, сви су они мене звали мамом, и данас ме тако зову. Има их свуда, расули се ко ракова деца, што се каже: по Београду, Новом Саду, Чачку, Милановцу, има их у Црној Гори, у Шведској, у Немачкој. Данас су то породични људи, многи имају своју унучад – не успева Милица да задржи сузе.

Да је Спасојевића кућа била – док је била – њихов прави дом сведочи и то што су им овде правили бабине и рођендане, одавде су испраћани у војску, одлазило им се на заклетве, одавде се девојке удавале и момци женили. Наравно, не заборављају они то ни данас, позову телефоном да питају како је здравље, шта има ново, многи дођу да виде Милицу.

Миличине кћери и син су одавно отишли својим путем, али нису она и Филип остали сами у поодмаклим годинама. Са њима је двадесетдвогодишњи Милош, једно од деце коју су примили и одгајили.

– Одшколовали смо га и запослили у милановачки „Металац“. Милош је сад свој човек, али кад се из војске вратио обрадовао нас је одлуком да остане у кући у којој је одрастао. Да сам мало млађа и бољег здравља, опет бих примила које сироче. Јесте касно да му будем мама, али била бих му најбоља бака на свету. Јер, кућа без дечјег смеха, плача и граје је пуста. Не жалим се, срећна сам: имам педесет и троје деце и барем толико унучади – каже Милица Спасојевић.

Бошко Ломовић