Мемоари испуњени динамитом истине

У Београду је управо објављени „Мемоари југославенског револуционера – Далмација 1905–1943” Вицка Крстуловића, легендарног далматинског пролетера и комунисте, партизана и народног хероја, политичара и државника, који је сећања почео да казује давне 1973. године.

Четири деценије касније, безмало четврт века од завршетка књиге и Вицкове смрти (1905–1988), коначно почиње јавни живот ова узбудљива, истинита, у историографском смислу изузетно значајна мемоарска трилогија.

Док је књига настајала, моћне тајне службе утрошиле су много енергије, времена и средстава да буду у току и да онемогуће њено објављивање. Прислушкивање и праћење, достављање магнетофонских трака и копија текстова Вицкових сећања Владимиру Бакарићу и Ивану Крајачићу Стеви, који су о свему обавештавали Јосипа Броза Тита, петнаестак година су били невидљива страна „рада” на овим мемоарима.

Од оних који су изиграли његово поверење, Вицко у предговору помиње само вишегодишњег начелника Војноисторијског института ЈНА генерала Фабијана Трга и познатог загребачког новинара Јожу Влаховића, који су све што би чули од Вицка достављали „тамо где треба”, што су чинили и многи други.

Ако игноришемо морална начела и истинољубивост, то и не чуди много, пошто ови мемоари носе у себи динамит истине о оном другом експлозиву, чији је фитиљ горео деценијама и на крају разорио Југославију у дилувијалном плесу смрти и самоуништења у последњој деценији 20. века.

Вицко сведочи како су се његова пролетерска, револуционарна, комунистичка и партизанска самосвест, преданост правди, слободи, братству и јединству, сударали са ускогрудим национализмом од почетка рата 1941. и са стаљинистичким култом непогрешивости вође у најтежим данима партизанске борбе, у биткама на Неретви и Сутјесци 1943. године.

Вицко је већ од лета 1941. био „кост у грлу” Андрији Хебрангу, који је у друштву са Бакарићем, 17. априла у Загребу, преговарао са челником усташког режима Славком Кватерником о легализацији КП Хрватске у НДХ. Руководство КП Хрватске тако је признало уништење Југославије, али је Тито устао против тога и издвајања из КПЈ. Ова клица раздора, спрегнута са другим национализмима, развијала се у рату али и касније, да би коначно разорила Југославију.

Као југословенски револуционар најплеменитијег кова, Вицко је у рату искусио моћ закулисних политичких и партијских игара, које су га као неприкосновеног партизанског вођу Далмације квалификовале за оштре сукобе са врхом КП Хрватске. Али и са Титом, који је после битака на Неретви и Сутјесци донео неразумне одлуке о распуштању Девете далматинске дивизије којом је командовао Вицко, а онда и Треће далматинске бригаде.

Сукоб је настављен и у годинама мира, а заоштрен 1962. године, када је Вицко (члан КПЈ од 1922) тражио да „стари, на челу с Титом” – оду са власти. Вицко је тада имао 57 година, Титу је било 70, а Кочи Поповићу тек 52 године.

Вицко је наступао као „астрални комуниста”, како је Владимир Дедијер означио саборце који нису одступили од начела партизанског морала, самопомоћи, братства и јединства, од права на критику, нити су одустали од борбе за независност малих држава и народа, којима најмоћнији намећу своје интересе у вртлогу светских послова.

За такву Вицкову позицију, насупрот многим саборцима који су „попустили” у миру, много разумевања и поштовања имали су његови пријатељи некомунисти. Поменимо само Љубу Леонтића и Стевана Јаковљевића, с којима је Вицко често седео у некадашњем ресторану „Таковски грм”.

Одмах после рата, будна Озна је пратила те сусрете министра рада у југословенској влади Крстуловића, и ректора Београдског универзитета, угледног српског писца и масона Јаковљевића.

Александар Ранковић и Слободан Пенезић Крцун, дакле и Тито, извештавани су о њиховим разговорима, у којима мора да је помињана и Јаковљевићева „Српска трилогија”.

О мемоарској „Југословенској трилогији”, чак и да се појавила када је завршена, тешко да би неко разговарао с њеним аутором Вицком. Он је, наиме, умро 28. септембра 1988. у сплитској Војној болници, убрзо по завршетку мемоарског рукописа.

„Слободна Далмација” је објавила да се „вјерује да је инфаркт узрок смрти”.

У пратећој напомени, приређивач Вицкових мемоара, његов син Владимир Крстуловић, написао је следеће: „Стоји чињеница да је пацијенту у лијечењу блокаде лијевог кољена, након два дана третмана врућим воском и масажом, трећи дан примјењена електрофореза, што је резултирало тренутном смрћу Вицка Крстуловића. Лијечницима је било познато, као и самом пацијенту, да се та метода не смије примјенити, јер је пацијент имао уграђен пејсмејкер. Тко је и зашто одлучио да се тако поступи, није утврђено”.

Слободан Кљакић

-----------------------------------------------------------

Максим

Када је 1973. почео рад на сећањима, Вицку је највише помагао најстарији син Максим, који је као дете, са сестром Наташом и братом Виборгом, уз мајку Луцију и оца Вицка, прошао и кроз пакао борби на Неретви и Сутјесци 1943. године.

У до данас неразјашњеним околностима, Максим Крстуловић (рођен 1933) умро је у Лондону 1974. године. Породица никада није добила извештај о његовој смрти, мада је Вицку, пред Кочом Поповићем, ондашњи британски амбасадор у СФРЈ рекао да је тај извештај послат у наше Министарство спољних послова.

-----------------------------------------------------------

Издавачи

Први том мемоара објавили су београдски „Мостарт” и сарајевско-загребачки издавач „Buybook”. Власник „Мостарта” Драган Стојковић имао је свесрдну помоћ Драгана Гачића, директора Историјског архива Београда, у коме се чува Легат Вицка Крстуловића.