Ментални картон Србије

Не постоји човек који у одређеним животним околностима неће имати неки душевни проблем. Особе које су ментално оболеле често су пресавесне, преосетљиве, увек на располагању другима, склоне чињењу добрих дела, решавању туђих проблема... Наши пацијенти нису људи који су бахато живели, то су наша деца, рођаци и пријатељи који су у једном моменту имали тачку слома. А не треба заборавити да свако од нас има тачку слома, упозорава др Славица Ђукић Дејановић, директор Клинике за психијатрију „Др Лаза Лазаревић”.

И док статистика Светске здравствене организације показује да ће свака четврта особа на свету током живота оболети од неког менталног поремећаја, наша саговорница поводом 10. октобра, Светског дана менталног здравља, упозорава да је депресија данас на четвртом месту по степену онеспособљености радно активног становништва у Србији.

Полна статистика сведочи да жене два до три пута чешће оболевају од депресије, а постоји основана бојазан да ће „разлога” за депресију жена у будућности бити још више – сваки четврти брачни пар у Србији се разводи, породично насиље је у порасту, а велики број жена је незапослен.

Фројд је лепо приметио да пол одређује судбину и да је биологија жене потпуно другачија. Жене сањају у боји, а мушкарци у црно-белим сликама. Жена је склонија депресији, безразложно тужном расположењу и размишљању о томе да њен живот није квалитетан и да она не доприноси довољно породици и друштву. И сама реакција жене на лек је другачија него код мушкараца. Због тога свака пета жена и тек сваки десети мушкарац најмање једном у животу имају неки афективни проблем који изискује стручњака. Чињеница је да жене чешће подлежу афективним поремећајима, а да мушкарци чешће пате од болести зависности. Када говоримо о менталним болестима, ризик од суицида је већи код мушкараца иако су жене чешће депресивније од мушкараца.

Ваше колеге које се баве болестима зависности кажу да жене све више пију. Они истичу да је некада на десет мушкараца који пију долазила једна жена, а да данас на четири лечена алкохоличара долази једна жена која животне стресове утапа у алкохолном виру.

То је тачно, еманципација једе своју женску децу. Има једна кинеска пословица која каже да „најпре човек узима пиће, па пиће узима пиће и на крају пиће узима човека”. Неко ко је завистан и ко не може без свог „отрова” мора да се лечи. Нажалост, у нашем друштву постоји висока толеранција за алкохол: нема интимног јубилеја без пића – ако случајно нисте расположени за „чашицу”, одмах вас питају од чега болујете – дојиљама се саветује да узимају пиво за боље млеко... А када се код жене развије зависност, постајемо веома нетолерантни. Иако жена заслужује подршку породице и има право да буде лечена као мушкарац, она се не доживљава као болесна, већ као бесна, а за породицу је њен алкохолизам често неопростив грех. И то је један вид дискриминације жена. 

Чини се да су полови у психијатрији постигли „равноправност” само када је реч о стигматизацији и дискриминацији?

Када се неко разболи од соматске болести, на једног болесника долазе три-четири особе које о њему брину. Од четири особе које су ментално оболеле, три су стигматизоване, то јест понижене, деградиране или дискриминисане на неки начин. Осим што носе претешко бреме менталне болести, они имају и проблем социјалне средине која их не прихвата. Нажалост, често се и најближи сродници одричу менталних болесника. Некада се веровало да су душевне болести дела богова и демонских сила и да истеривањем злих духова ви можете да помогнете таквим особама. Део таквих заблуда и даље живи у колективном и несвесном. Савремени човек се плаши сопственог лудила. Због тога смо ми који лечимо менталне болеснике у обавези да комуницирамо са целим друштвом како би се смањила стигма. Морамо стално да излазимо у јавност и подсећамо да и душа има право да се разболи и да ментални проблеми постоје 365 дана у години – баш као и ендокринолошки или кардиолошки проблеми. 

Славица Ђукић Дејановић (Фото Танјуг / Зоран Жестић)

Истраживање које је пре неколико година урадила експертска група Министарства здравља говори да свака трећа млада особа има неки ментални проблем, а овај податак добија на озбиљности и значају ако се зна да (тек) сваки пети тинејџер у Европи има душевних тегоба. Осим тога, насиље међу младима је у порасту...

Начин на који медији пласирају информације о насиљу у друштву некада је врло трауматичан за младе и индукује непожељна понашања. Информацију о томе да се негде догодило насиље треба почети са тим шта се десило са починиоцем насиља и да ли је он кажњен, а не треба наводити читав низ олакшавајућих околности којима се објашњава зашто је он био насилан. Осим тога, од момента чињења насиља до судске пресуде обично прође толико времена да насилник постане обичан, нормалан члан друштва, а жртва у међувремену пати. Ако сумњамо да је наш комшија насилан, морамо га пријавити. Тако шаљемо поруку детету да је насиље неприхватљиво. Деца морају томе да се уче још од вртића. Не треба код деце да развијамо страх од вука. Црвенкапа неће наићи на вука у граду, али на насилника хоће. Срешће некога ко јој нуди дрогу, суочиће се са болестима прљавих руку и траумама. О томе децу морамо учити још од вртића.   

Ви често апелујете да људи не игноришу своје менталне тегобе и да потраже савет стручњака. Када наиђу животне буре, велики број нас се ослања на подршку породице и пријатеља, али треба рећи да постоје ментални проблеми које наши ближњи нису у стању да реше. Које су то тегобе које захтевају стручну помоћ?

То су напетости које трају данима и које човек тешко контролише. Несанице које данима муче човека и нерасположења које трају дуже од десетак дана и које немају реалног повода... Сви облици анксиозности и тескобе су први знаци да човек мора да поразговара сам са собом, па ако није у стању да олакша себи, мора да потражи стручњака. Важно је рећи да тешке болести, као што су схизофренија, биполарни поремећаји или параноидна стања, не настају преко ноћи, већ постепено.

Ја позивам наше суграђане да сваке недеље искористе „Отворени четвртак” клинике „Лаза Лазаревић”, када нису потребни ни упут ни најава. Они једноставно могу да дођу од осам до тринаест часова и да поразговарају са нашим лекарима о ономе што их мучи. Ми знамо да људи и даље са великим оптерећењем прелазе праг наше болнице, па смо им понудили и телефонско саветовање. Свакога дана између 14 и 15 часова могу да окрену број телефона 011/363-6462 и поразговарају са нашим психијатрима. Када се на време дијагностикује болест и почне са фармаколошком и психотерапијом, направили смо добар корак ка излечењу.  

----------------------------------------------------

Депресија – сваки четврти на боловању пати од ње

Алкохол – сваки четврти зависник је жена

Душевне тегобе – свака трећа млада особа има ментални проблем

Стигматизација – од четири ментално оболеле особе три су понижене