Милица једна од шездесет

Милица је свакодневно на мети пушчаних зрна, омчи, клопки и аутомобила. Она је један од шездесетак преосталих мрких медведа у Србији, који су, поред приближног броја рисoва, најугроженије велике звери у нашој земљи, и, уколико Србија не предузме мере за њихову заштиту, прети им изумирање. Милица је уједно и једини медвед који се у нашој земљи тренутно прати путем одашиљача. Поређења ради, у Шведској одашиљаче носи близу 500 ових великих животиња.

Мр Милан Пауновић, виши кустос Природњачког музеја у Београду где је у току изложба „Суживот са зверима – изазов и могућност”, каже за „Политику” да ретке животиње највише угрожава криволов. Против тог својеврсног „еколошког тероризма”, тешко је борити се, јер се одвија углавном ноћу. Лов на вука, на пример, забрањен је на територији Војводине, али је у Националном парку Фрушка гора прошле године убијена једна од ових животиња. Мечкарење је тренутно искорењено, али је питање дана када ће неко мече заиграти. Велики проблем је и природно укрштање паса и вукова, што се дешава када је бројност вукова смањена, јер ове животиње чешће упадају у торове и убијају овце. Оно о чему се мало прича јесте насилно укрштање вукова са псима, које се одвија у заточеништву.

– То се своди на страшно мучење животиња. Држе их у малим кавезима, туку их штаповима, а све то ради узгајања животиња погоднијих за борбу паса. Такве животиње су много опасније, јер се, као ни пси, не клоне човека. Личе на вукове, па се њихови мучитељи често експонирају по чаршији водећи их на повоцу – објашњава Пауновић.

На границама са БиХ, Бугарском и Македонијом, по речима нашег саговорника, живе популације великих звери, а у централном делу Србије их нема. Мрежа путева широм наше земље посебно је погубна за велике звери, јер им угрожава станиште.

– У богатијим земљама се праве такозвани зелени мостови, надвожњаци са земљом и травом, који коштају око пет милиона евра, да би животиње могле да прелазе са једне на другу страну аутопута. У Хрватској их има у великом броју, јер је Европска унија својевремено дотирала изградњу доброг дела аутопута Загреб-Ријека, што је условило постојање зелених мостова – наводи наш саговорник.

Он додаје да се и код нас предвиђа изградња оваквих мостова на неким регионалним путевима, на пример на потесу Пирот-Димитровград. Да би се то спровело, потребна је „тврда” политика заштите животне средине. Стратешки планови за очување вука, медведа и риса постоје, утврђени су 2007. године, а њихову израду иницирало је Министарство за заштиту животне средине.

– Треба направити и адекватне законске основе који ће одговарати стању у природи у којој су промене веома динамичне. Нажалост, ми мало улажемо у истраживања и немамо праву слику с терена – каже Пауновић.

Према речима нашег саговорника, потребно је формирати национални комитет за велике звери, који ће разматрати стање у природи, а ловним квотама треба одредити колико вукова годишње сме да се одстрели по регионима. Након што се лов затвори, популација може да се обнови, наводи Пауновић и додаје да адекватне мере заштите стоке које ће примењивати власници тек треба прописати.

– Штета је онолика колику сточари сами дозволе. У шали често кажем да никад нисам срео вука са калаузом или базуком. Колеги Пауновићу и мени недавно је из Министарства за животну средину и просторно планирање јављено да су нам одобрена средства за примену нашег пројекта којим ће сточари решавати проблем безбедности стоке. Он подразумева електричне ограде на торовима, али и враћање на традиционални начин чувања оваца помоћу пастирских паса – каже за „Политику” др Мирољуб Миленковић из Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић”.

Он додаје да држава треба што пре да оснује фондове из којих ће се надокнађивати штета, али и да ловачка друштва треба да престану да убрајају вукове у штетну врсту.

Тереза Бојковић