Славска трпеза у манастиру Светог архиђакона Стефана у Сланцима, надомак Београда, поставља се два пута годишње за неколико стотина гостију. Тринаест монаха и искушеника, колико броји ово братство, и јуче је дочекало своје госте, а, пошто немају одговарајућу трпезарију, столове су постављали и напољу, испод цираде, где су сместили и импровизовану пећ бубњару да греје госте. Лети, 15. августа, на дан Преноса моштију светог првомученика и архиђакона Стефана, црквено двориште је тесно за све госте.

– Прошлог лета дошло нам је око 1.000 људи, а сада смо поставили за 600 гостију, иако их је због изузетно хладног времена дошло нешто мање. Братство је мало, па нам у спремању славе и служењу гостију помажу мештани – прича нам отац Гаврило, један од монаха у манастиру Светог Стефана у Сланцима.

Спремало се за славу целу ноћ: пекле су се пљескавице, кувао пасуљ и чорба, увијале сарме, како би трпеза за неколико стотина гостију била постављена на време – одмах после литургије коју је, по благослову патријарха српског Павла, служио викарни епископ хвостански Атанасије уз саслужење свештеномонаха и ђакона.

Манастир у Сланцима је метох манастира Хиландара и братство које борави у њему припрема се за монашки живот у највећој српској светињи на Светој гори. Њихово духовно подвизавање и прилажење вери прати старешина манастира, архимандрит Андреј, а пре него што оду на Свету гору, монаси у овом манастиру, једном од ретких поседа Хиландара у Србији, проведу чак и до 10 година. Типик по којем живе хиландарски монаси, који је написао Свети Сава, један је од најстрожих, а њега се држи и братство овог манастира, у којем дан почиње у четири ујутру, а јутрење пола сата касније. Омања црква, око које је три хектара обрадиве земље који припадају манастиру, често прима госте. Једном недељно посети је најмање 200 људи. Наиме, сваке недеље, после богослужења, овде се спрема трпеза љубави, обед за све који дођу на литургију, а после ручка организују се духовна предавања. Када је време хладније дође око 250-300 људи, објашњава отац Гаврило, а на пролеће и лето тај број је много већи.

– Ручак и предавања организујемо у бараци поред конака у коју стаје око 200 људи, па је мало тесно. Теме су богословске, историјске, практичне, из психологије, а трудимо се да пратимо и савремена дешавања и разговарамо о проблемима као што су наркоманија или разне болести – прича отац Гаврило.

Овај монах каже да је потреба за већом трпезаријом и још једним конаком за народ велика, јер су садашње просторије тесне за све посетиоце. Чести гости могли би да обедују у једној великој трпезарији, а у конаку који планирају да изграде требало би да се смештају изнемогла лица или људи који желе да неколико дана проведу у метоху манастира Хиландара.

Манастир надомак Београда заштићен је као споменик културе и археолошко налазиште. Према најстаријим писаним изворима, потиче из 14. века, а као ктитори помињу се Свети Сава, по којем се зове и извор у близини манастира, али је вероватније да је то био краљ Драгутин. Доживевши процват за време владавине деспота Стефана Бранковића и његовог наследника Ђурђа, светиња која је била посвећена Ваведењу пресвете Богородице постала је манастир Светог архиђакона Стефана, из поштовања према ктитору-обновитељу или у част крсне славе Бранковића. Манастир је 1833. године срушен до темеља, а покретне вредности однете су у цркву у Великом Селу. Велика обнова почела је 1961. године када је блаженопочивши патријарх Герман благословио темеље цркве, а неколико година касније поверена му је света мисија да буде метох манастира Хиландара где ће се монаси припремати за живот у светогорском манастиру. Када је завршена обнова 1971. године, у манастир су донете две велике светиње – честица моштију светог Стефана, која је захваљујући залагању патријарха Германа пренета из Русије, и копија иконе највеће хиландарске светиње Богородице Тројеручице, коју је донео тадашњи проигуман Хиландара, отац Никанор. Монаси и мештани причају да је 1989. године, после једне литургије, тадашње братство манастира приметило да се на челу Богородице појавио крст, а у оба ока сузе, које су се могле видети и у Христовом оку. Протумачили су то као предзнак великог страдања народа у ратовима који су уследили.