Нема много мушких манастира у којима део монашког послушања подразумева шивење црквених одежди. „Нема ни много манастира који имају оца Стефана”, додаје у шали архимандрит Иларион, игуман манастира Буково у Тимочкој епархији. Посвећена Светом Николају Чудотворцу, на четири километра од Неготина, ова светиња има своју кројачку радионицу у којој се раде свештеничке мантије, свештеничке и владичанске одежде, епитрахиљи, митре, предмети за цркву: барјаци, плаштанице, прекривачи за свети престо. Ова делатност почела је доласком оца Стефана у манастир 1997. године. Почетак је био скроман, вођен жељом овог монаха, раније запосленог у текстилној фабрици у Књажевцу, да помогне манастиру.

– Радио сам у моделарници и ту сам доста научио о многим одевним предметима, како треба шити од почетка до краја, па ми није много требало да савладам „црквени програм”. Најважније је осмислити како треба да изгледа одежда, којим ће мотивима бити украшена и онда све то уклопити у складну целину. Имамо машину за везење, коју програмирамо према нашем нацрту, а ми кројимо и шијемо – прича отац Стефан.

У том послу помаже му сабрат, отац Захаријa. Готово да нема дана када не раде на некој поруџбини, а имају их петнаестак месечно.

– За једну одежду потребно је, када се осмисли и испрограмира вез, једна недеља, али зависи колико су компликовани мотиви на њој. Радили смо одежде за нашег владику Јустина, наручују нам доста из наше, али и из других епархија – каже отац Стефан.

На питање шта је најтеже израдити, отац Стефан каже: „Ништа није тешко када човек то воли и хоће.”

Осим ове, манастир има и велику столарско-дуборезачку радионицу у којој тренутно раде дрвенарију и намештај за нови четвороспратни конак чија је изградња започела 2006. године. Урађене су и певнице од кестеновог дрвета за манастирску цркву. Живот манастира братство бележи и кроз фотографије и видео-материјал. Петнаестоминутни филм о манастиру урадио је отац Енох, док је иза објектива фотоапарата најчешће сам игуман, који скромно прима похвале нашег фоторепортера.

Највише посла десеточлано братство има око новог манастирског винограда. На два хектара посађена је аутохтона сорта грожђа, црна тамјаника, а саднице са сертификатом добијене су од Пољопривредне школе у Неготину. Виноградарством се највише занима отац Дамјан.

– Када смо дошли у Буково као братство 1994. године, овде је постојао само један чокот винове лозе, црне вијале. Иницијатива за подизање винограда, пре неких десетак година, дошла је од нашег владике Јустина. Сећам се да ми је владика тада рекао да ћемо иза економских зграда подићи виноград јер то је благословено за овај крај, а и манастир Буково је био познат по производњи вина. Благослов владике је допринео да се ових година то и оствари. Ушли смо полако у производњу вина, а наш виноград засађен је у јесен 2009. године, па ћемо догодине имати и прву званичну бербу – прича отац Иларион.

Док нас, вођене новинарском радозналошћу, занима да видимо столарску радионицу, фотографије које је урадио архимандрит Иларион, шиваће машине оца Стефана, виноград и подрум вина у који нас води отац Дамјан, верници долазе у манастир Буково да нађу смирење у молитви, заједништво у литургији, чују савет како да буду бољи хришћани или да се само на тренутак повуку из нашег метежног модерног света у тишину и мир древне светиње.

Јелена Чалија

-----------------------------------------------------------

Историја Букова

Претпоставља се да манастир Буково потиче из 15. века. Манастирска црква, посвећена Светом Николају Чудотворцу, спада у посебну варијанту моравске школе. На манастирском имању је 1891. године подигнута прва пољопривредна школа у којој су учитељи били и монаси из Букова. Најтежи период за светињу наступа после Другог светског рата, када је манастиру одузето 366 хектара имања и када је он почео да пропада. Од 1972. до 1994. године, манастир је био женски. Доласком владике Јустина на трон тимочког епископа, у Букову је поново мушко монаштво, а манастир доживљава нову, велику обнову.

Ј. Ч.